Učitelj

302 РАСПРАВЕ И ЧЛАНЦИ

'а нико не рече ни речи о Мирку, кога је Дом три године хранио и од скроз напуштеног детета већ био створио дете од кога би доцније добар човек био, а чију слику сад „Полицијски Гласник“ доноси; нико не рече ништа ни о оним пређашњим питомцима, који су у Дому провели по годину, две, три, а сад иду улицом са шинтерском жицом у руци, или се дању ретко виђају, а ноћу на посао иду, "и... Али не, нећу ређати то. Доста је да данас у Дому остане ко хоће, а оде ко хоће; остану деца добра, а деца напуштена, побегну, оду да буду још гора. Још бива да поред њих оду и деца добра, да би од добре постала, деца, зла и неваљала. Одбегли се не: траже, јер има сирочади друге, која се на њихово место приме, те попуне стотину. Што су они одбегли отишли путем у неваљалце и злочинце, то ништа не мари; што је на њих утрошено доста а узалудно и то не мари. Друга ће деца доћи, други ће се новац добити, стотина ће опет бити пуна, па макар било Од питомаца тога Дома за сиротну и напуштену децу опет кандидата за апсење, место за-добре грађане.

Али о том нећу за сад говорити даље. Овим хтедох само констатовати, да Србија данас нема завода за спасавање деце која су пошла злим путем. Дом сиротне деце давно је престао да врши ту улогу, и ако друштво још нигде то није хтело рећи. А то је требало отворено казати, те да се зна да је од „Друштва за, потпомагање и васпитање спротне и напшштене деце,“ постало само друштво за потпомагање и васпитање спротне деце. Не впорим, да је и овај посао леп и племенит, заслужан пажње свачије. Али је старање за напуштену децу, чини ми се, још прече и потребније, и кад се тај посао напустио, требало је то рећи, те да се зна, па би се можда нашло других људи да се прихвате тога посла. Овако је, чини ми се, сама ствар ова, тако рећи, замагљена те се и не зна и не види се, да се у Србију нико не стара за децу напу-