Učitelj

479 ___РАСПРАВЕ И ЧЛАНЦИ

Нисмо стајали код ове механе јер ми ученици нису били ни гладни ви жедни Ја сам опет, што бих вам крио, имао у својим колима чика Марјанову чутуру са старом мачван-.

_ском препеченицом.

Од „Сокане Механе“ окренусмо десно, а лево нам остаде плави Цер и китњаста Видојевица, и за мало па се указаше прве куће села Штитара, где се за нас ручак спремао.

Шитарска је школа на сред села. Још из далека опазисмо код школе силан свет који је доша» да дочека и види мале Београђане. Учитељ је ту мој школски друг Сава Јовановић, који је хтео и умео дочекати моје путнике онако како Мачванима доликује.

Посилазисмо с кола. Штитарски ђаци дочекаше моје ђаке. Одмах се упознаше и наста међу њима пријатељски разговор и игра.

Сваки мој ученик понео је из Београда по десетак-пет-

_наест књига за децу. Тим књигама даровали су они своје домаћине у Шапцу, тим књигама дариваји ву и овде у Штитару, а тако ће исто радити и у осталим местима кроз која

прођемо. _ Милина ти је било погледати радошћу обливено лице

_ малог сељачета из Штитара, како Је загрлио свога друга из

Београда и чита што овај пише на књизи, коју ће њему поклонити. Биле су то просте речи, али су оне раздрагале срца у малишана. Те су речи гласиле! „Своме другу (име и презиме) за успомену на моје путовање кроз Мачву“. Дан, месец, година и потпис дародавца.

Дође време ручку. У пространој учионици беше постављен дугачак сто. Беше то „сора“ неког штитарског домаћина за коју о његову креном имену или преслави седне

по 40 —50 душа.

Изненадише се моји путници кад угледаше толико млеко. На столу је било преко десет великих карлица млека. Кај мак, с прста дебео жутио се одозго по млеку као смиље. Они никада нису видали толико млека, нити су пак у Београду.