Učitelj

наставници немају метода у предавању српског језика. Таку једну расправу, која је потекла из предавања на професорској скупштини, издао је г. ЈБ. Протић. Осуђен је начин предавања, нарочито онај у коме се полазило од апстракције, од сухопарних правила граматичких, где је само покаткад чињена примена на штурим и без везе издвојеним реченицама. На место дотадањег дедуктивног, препоручен је индуктиван пут у настави, полазећи од самог језика, од читавих чланака и периода реченичних, од састава, од исказивања мисли, од реченице, а не од правила, гласова, корена, основа, облика и деклинације.

Да, овај је индуктиван пут добар, али опет је успех слаб!» На то се нарочито жале наставници страних — туђих језика, јер, веле, ученици нису у стању да примене она правила са српског на туђи језик и обрнуто. Моје је мишљење, да овај неуспех пре свега у матерњем језику лежи у лашчком спровођењу индукшивне методе у настави. Што се тиче туђих језика ту стојимо још горе. (Слаб успех у матерњем језику истина смета успеху у туђим језидима, али настава и у овим језицима је испод сваке критике, зато и наставници матерњег језика и оних туђих језика треба да одговорност за неуспех у настави слободно подједнако међу собом поделе.

Ко прати ове ствари, ко води рачуна озбиљно о нашим школама, биће му јасно као дан, да код наших наставника не достаје · методске Подобности, да су то људи без плана, без упуства дидактичког. Место да се сав терет обори на онога ко даје наставу, ко предаје наставу, оно се товари на децу — на онога ко прима наставу. Док се у самом настављању полази од деце, од ученика и строго се води рачуна о аперцептивној моћи њиховој, дотле се у писању уџбеника мора водити строго рачуна и о наставнику, јер он предаје наставу. Међутим код нас је обрнуто, у настави се полази од наставника а не од деце, и оно што наставник разуме, мисли се да и деца, ученици морају разумеши; а у писању уџбеника полази се једнострано, само од деце а о наставнику се НЕ води рачуна, као да би хтели уџбеницима сву децу, ученике да претворимо у самоуке и на тај начин да наставнике учинимо непотребним, излишним. Међутим заборавља се, да онај један психелошки метод који треба да је оличен у сваком наставнику, не може се ни најсавршенијим уџбеником заменити. Уџбеник ће увек остати само помоћно средство и насшавнику и ученицима.