Učitelj

635

— Јадан ти је! — наставља наја за свој рачун. — Тако из бела света духнуо као ветар у свет без жене, деце; без оца, мајке, па ето...

— Бог да га прости! — рече бабо и замисли се.

— Е, е, сиромах господин! — тешка се наја и поставља вечеру.

Повечерасмо мало па су они после ваљда дуго, дуго разговаралп. Мени се зажарише образи од ватре па слатко задремах и шта је после било не знам; тек се ја некако нађох код школе. Играмо се ми, грајимо, трчимо док... шкринуше врата на ходнику

п на њима се указа сав у белом он. Корачи и стаде за часак па онда. као да се нечега сети, поче полако силазити.

— Господин Веља! — проструја шапат.

Игра, вика, смеј, — све се угаси, само неко отуда с друге стране школе трчаше вичући:

— Ходите овамо ђаци. — Кад дође близу нас и виде опу

белу прилику заћута, и стаде као укопан.

Он се спусти пажљиво степеницама, приђе и седе на клупицу под лиснатим, младим орахом. У целом дворишту беше тишина као у гробу. па се и његов ход пе чујаше. Затим он опружи своје дуге, суве прсте и зари их у велику црну а сјајну косу па остаде тако пеко време ћутећи. — еве баш као што је радио док је био жив. Седе, седе тако па се закашља и сав се заценп а ми се окупили па га поиздаље гледамо као крава мртво теле. Ом то као да опази па благо, меко, стидљиво као девојка проговори:

— Зашто се не играте:

Ми сви ћутимо.

— Ходите ближе. Не бојте се!

Нико се пе примаче. Неколико њих гурну Цана и он испаде испред пас, али на мах одупре левим раменом о лесу, која га ограђиваше, као во на низбрдици, и у часу се нађе иза последњих.

.— Ходи овамо Симо! — велп он Сими а овај оборио главу па пе сме да га погледа. Тада он устаде и пође нама. — Вашто не дођете2 -- вели. — Зар се тако слуша старији“

Ходи Симо, Отапоје, -Раде, Чобићу... Ходите овамо да видим јесте ли паучили рачун 2 (Ми смо се рачуна највише плашили).

— Хајде ти напред! — вели Сима Цану.

— Хајде ти па ћу ја за тобом. — одговара Цане снебивајући се.

Док се они тако нукају он све ближе нама, а ми све ближе зиду од школе. Кад дођосмо до зида, више нисмо имали куд узмицати. Он стајаше пред нама.