Učitelj

МИН у

535

време и мања за 10 хиљада динара, опет би држава више зарадила, него што данас зарађује на уџбеницима. Доцније, кад би се број уџбеника увећао, српска држава би истеривала и 50, 60 хиљ. динара без икакве бриге и трошка. За издаваче не би била велика тешкоћа, ако би за књигу од 9 табака, штампану у 5000 примерака, платили хартију скупље него обично 250 динара. Они се тога издатка не би плашили, јер би знали, да им се распродаја те књиге не може забранити.

Државну хартију с некаквим знаком куповала би држава и издавала писцима или издавачима — за готово. На тај начин добила би и српска деца, јер би се сви уџбеници штампали на лепој и јакој хартији. На тај начин добили би и штампари. У свима српским штампаријама штампали би се уџбеници. Тако би се подигле и штампарије. Али поред њих подигли бп се по унутрашњости и књижари издавачи. Такви књижари почели би се из личног рачуна више бавити књигама, те би место садањих опанчара, бојаџија и лончара књижара, имали праве књижаре, који би набављали сваку књигу и старали се да је у народ протуре, те би се и лепа и друга књижевност више ширила у масу народну. Слобода уџбеника, то је култура, а монопол мршвило.

Мих. Јовић.

ПРОСВЕТНИ САВЕТ.

Главни Просв. Савет овакав какав је, с малим изменама из 1886. год., установљен је законом 1. марта 1880. год. Њему је стављено у задатак да решава: о наставном плану, програму и научним средствима за нижу и вишу школу; о правилима и програмима за испите наставника средњих и основних школа; о правилима за испите зрелости; о пријавама кандидата за наставничка места у средњим школама који немају сведоџбе о положеном професорском испиту; о књигама и списима, који улазе у школу или би као књижевни и уметнички радови заслуживали државну потпору; о наградама за књиге и реферате о њима, и о свима другим