Učitelj

691

тада како је постао човечији — људски говор, враћа се на говор детета, које пре но што почне говорити испушта већ најразновреније артикулисане гласове п гласовне комбинације, које дете будући још умно неразвијене, пспушта без пкаква значења, п-тек кад се пробуди нагон да се предметима дају пмена, дете те гласеве и гласовне артикулације примењује па предмете дакле — почиње свесно говоршти. (Ма да се тај почетни детињи говор разликује од правог говора, јер дете проговарајући зна шта је вода али за њу не може да веже говорну артикулацију правилно већ каже:

„да“ или често само „а“, „а!“ То му је изговор речи: вода пт.д.

Ваљда том аналогијом и пронађена је прва говорна група људског говора, а то је група „ха“ (боље ах !), доцније отврдло „ка“ итд. Даља аналогија детињег говора са говором прачовека нас се не тиче, п ми прелазимо и преко ове теорије, као и опе,т. зв. шеорије чуда, која је управо одрипање сваке теорије о постању језика п која тврди: да, пошто је функција језика у најтешњој вези са целекупном природом човековом, и није могуће ни појмпти чудо стварања језика као год што је немогуће појмити и чудо стварања самога човека.

Све ове теорије о постанку језика имају својих додирних тачака, али више супротпости.

Према постављеном циљу за пас је најважније да из свих ових теорија извучемо у Науци примљени закључак: да су фунхције језика (говора) и разума једновремене, те па тога: МГ се развија упоредо са развитком разума п обратно.

Из досадашњег, и ако кратког излагања, прибрали смо факта,. Науком утврђена, са којима уојепз — појепх морамо (као васпитачи) рачунати, при раду у приправном разреду. Но одмах, горњим тврђењима морамо додати још једно: да се задатак рада у приправином разреду не састоји само у томе да деца науче српски говор, већ

тај рад мора имати п вастшину тенденцију, јер баш на томе темељу, у школама ових крајева, има се довиђивати целокупна зграда васпитавања, који је главна сврха основне наставе. Дакле учењу српеког језика у приправном разреду није, нити

може бити пекључиви циљ само знање српског језика — дакле српеки говор — већ, према захтеву сувремене Педагогике, то знање има да послужи као средство духовној и моралној згради, коју школовањем зидамо. Можда ће овакво тврђење у овом случају изгледати и претерано, кад бп се пошло са гледишта: да што је мање знања у језику, којим се општи у настављању, да ће у толико