Učitelj

188

чкој нужности придружује свести о успеху, овде је само једна пратилачка појава, док је прави предмет воље само избављење. Задовољство дакле, које се одиста садржи у вољи, не смемо сматрати као мотив, јер је оно нехотични додатак, па према томе и без нарочите улоге.

Да човек није само егоиста, и да се он и против својих интереса ставља у службу другога, доказ је поред осталога и то, што је приморан да живи у заједници, а не усамљено. У заједничком животу пак развија се осим уро ђеног нагона за самоодржање и симпашшја, и то најпре у кругу породице, затим према племену, народу и најзад према целом човечанству. Ова се симпатија не сме изводити из егоизма, јер је код ње искључена свака помисао на себичне интересе. У њој је корен алтруизма; она је самостална чињеница.

Тако су у човечијој души егоизам и алтруизам усађени један поред другога, али ипак први природно претеже. То се објашњује тиме, што сваки од нас особито живо осећа ствари, који се тичу нашег личног живота непосредно. Ја сам себи свагда најближи, јер о томе имам најсвежије и најупечатљивије доживљаје. Међутим, као алтруиста, морам се најпре пренети у душевни живот другога, морам његове унутрашње догађаје замислити као своје. То су пак, као што знамо, репродукције, које су наравно слабијега утицаја, него стварне, истинске, појаве које непосредно утичу на моје ја. Несумњиво је дакле, да се с великом живошћу могу пренети у радост или бол другога, али ми је с друге стране исто тако јасно, да је то само једно пре' нашање, које јачину властитога доживљаја никад не може достићи. ;

Отуда је појмљиво, што су деца и дивљаци од памтивека претежно егоисте. Алтруистичка је склоност ту, али је слаба. Тек с развитком постаје јача и моћнија. Ну, и ако уопште узев егоистичко интересовање преовлађује у ве-

Јана наша Дасо а а

ДРИНА и У бави ти а ај.