Učitelj

189

ћине људи, ипак би из основа погрешно било, да се са тога разлога егоизам поставља као морални принцип. Кад би то начело продрло, онда би и друштвеној заједници морало одзвонити. Јер, будем ли ја за себе признао егоизам као врховни принцип, онда бих морао допустити да то учини и сваки други. Чим би се пак сваки управљао само по егоистичким побудама, онда би се и друштвена заједница морала распасти; наступио би рат свију против свакога. По томе се алтруизам јавља као друштвена потпора, као принцип за одржавање, којим се егоистички прехвати сузбијају.

Најпосле, вредно је споменути, да се круг моралнога са гледишта евдемонистичког све више шири, док се на крају етичка вредност не сведе на чисту вредност уживања. У моралну се област тада увлаче и угодност с корисношћу, те је у том случају немогућно одвојити морално поступање од природнога. Осим тога, ту се и обичајне радње идентификују с појмовима о моралу, што очевидно противуречи искуству и здравоме разуму. Сви ми знамо, а и историја то потврђује, да су многе и многе радње које

потичу из обичаја скроз неморалне, да се оне дакле противе нашем моралном осећању.

Из тога видимо, да је евдемонизам неподобан за оснивање моралних норми.

2. Еволуционизам.

По овоме је гледишту она радња морална, којом се производи или потпомаже култура. Тежиште човековог живота и рада преноси се овде на интелектуално образовање, које се постиже: наукама, уметношћу, сазнањем природних

сила и њиховом техничком применом, да би се овладало земљом.

Ови су се погледи нарочито раширили у новије време. Раније их је такође било, али у друкчијој форми. Тако је још Аристотело (384—322 пре Хр.) гледао највеће добро