Učitelj

192

Еволуционизам полаже дакле на објективну, а хедонизам на субјеткивну вредност. У томе је управом преимућство еволуционостичке Етике над хедонистичком, што секу њој појам моралног тачније одређује, и што се од њега издвајају појмови пријатноси и корисности.

Као што видимо, код евдемонизма је појам о моралу ужи, јер се уставља само на пријатности и лично добро, а код еволуционизма је круг моралног не само велики, него и сувише развучен, јер би се сваки човечији рад могао сматрати као морални. Морални би се задатак према томе могао разложити на службу Отаџбини, Држави, науци, уметностима, и т. д. Кад би се сад претпоставило да је морално све оно што служи културноме развитку, то би се много што шта сматрало за морално, на шта иначе нико ни помислио не би. Још више, по тој би се теорији најзад дошло и на познато језуитско начело, да „циљ оправдава средство.“ Међутим, неоспорно је, да ти циљеви по себи не могу радње учинити моралним.

Узме ли се пак, да код радње све стоји до душевног расположења из кога потиче рад, онда се тим самим утврђује и подређеност напред споменутих циљева. А пошто еволуцнонизам начелно ништа не казује о тим душевним расположењима, него напротив, својим позивањем на објективну вредност, раставља моралну радњу од субјекта, то се помоћу њега и не може докучити права вредност моралних радња. Шта више, таквим се објашњавањем моралне истине само помрачавају, а не расветљују.

Ну, ни душевно расположење нико не сматра као морално' ваљано зато, што из њега потиче ова или она радња, него обрнуто: радње су ваљане зато, што произлазе из из одређенога душевног расположења.

То је већ начело трећег гледишта, на које сада пре-

дазимо. = “наставиће се)

тљестеитенитеет