Učitelj

193 ПЕДАГОГИКА

Као примењена етика и психологија · — д-р Арт Злејег! —

Највећи мислиоци разних нација мишљења су да највиши објект свега човекова испитивања није спољашњи свет са његовим органским јединством у разноврсној многостручности, већ да главну област за душевни рад треба тражити у човекову унутрашњем свету. Над светом спољашње природе постоји свет духа и свако његово дубље анализирање идеја истина, схватање о доброме и лепоме не спада у круг ичега спољашњег већ је расуђивање о свему томе чисто унутарња радња човековог духа. С тога разум. да би се могао приближити високом циљу овога расуђивања, мора се спуштати у сопствене дубине и своје „ја“ враћати у средишну тачку свога бића. Најозбиљнијим душевним радом покушава човек да помоћу науке расветли праоснов човечје душе и да реши загонетку човекова срца,

која по тешкоћи решења и значају по човечји живот надмашује сваку загонетку објективног света.

И ако се због несавршености и ограничености човечје природе неће никад доспети да се душа у своме изворном животу потпуно схвати, ипак рад за овим бескрајним циљем мора бити и остати идеал науке и главни задатак сваког мисаоног човека. Јер, славан је плод који се добије овим заједничким напорима човечанства, а то је: једно више дубље увиђање у човекову битност, више дубље схватање његова опредељења и његова места у целини света, а с тим веће приближавање човечје слике божјем идеалу.

У овом смислу вели Гете: „Сопствена студија човечанства је човек.“ А Лесинг: „Најплеменитије човеково занимање је човек.“ То исто каже и Ј. Г. Фихте“: „Свака се философија бави питањем: какво је човеково опредељење и којим средствима може човек то опредељење постићи 2“ Управо онај научни задатак нашао је у Ј. Г. Фихте-у једно

1: Говор држан на учитељском већу у Алтенбург-у. 2 Вез типа дез бејећтел У В., 5. 294.