Učitelj

дања и искуства, ма да је кратко; и говорим не за моју, него за њину корист, јер ће се овим најбоље и живети, а то ваљда сви желе, и нека нипошто више деце не напуштају, јер рђава времена предстоје, а њима ће се прво и највећма осветити“

У свом даљем расматрању упућује наставнике и учитеље по којој ће књизи, колико и како у ком разреду учити од појања. Чуди се нашим учитељима у том писму, како не знају деци и родитељима да омиле школу оваким средством, него истерују љубав и почитаније батинама.

Наводи како се наши људи радују, кад им дете чита апостол, јер за апостол којег и дете и отац не разуме, опет поједе учитељ прво прасе, јагње, гуску, ћурку итд. Па кад је тако, онда могу учитељи далеко веће радости учинити родитељима и привући и њи и њихове комшије у цркву, кад би научили децу појати за певницом.

Из овог и првог писма јасно избија, како је пок. Натошевић мислио и осећао према нашој православној цркви, како је ценио и поштовао њене установе и како је тежио, да се народ наш привуче и приљуби цркви и школи. Да се се више пазило на те савете и да су се свештеници и учитељи држали у оно доба његових начела и савета, не би се назаренство ни појавило међу нашим светом и не би данас цркве тако празне а народ тако немаран био према њој. Пунио би и данас више цркву него крчму.

Треће писмо

р справља тему о рачуну ш писању : ~

Из овога се писма очито види, како пре Натошевића вису ни знали учитељи за усмени рачун, а и писмени се ограничио само на проста четир вида рачунска, која су радила деца само из Ш. разрада (часловци и псалтарци звани) први и други разред (букварци и штицари) нису знали ни бројеве исписивати. А и они старији без икаквих привала, мисли и разумевања радила су механично, како их је учитељ упућивао : „Напиши овако; повуци — не ваља тако — овако — итд.“ Без учитељска упутства, ретко је које дете знало израдити који задатак. Па и задатци нису узимани из практичног живота, него све тако, као да се ишло за тим, да се само ништа не мисли и не разуме баш код овог предмета, који је тога ради и заведен у осн. нар. школи, да вежба децу у мишљењу и расуђивању. За то и вели: „Рачун је ту да оштри ум, он треба да има формалну цел. Правила рачунска нису детету светило, које му отвара умне очи и који га води у у духовни живот, него оно, што је слепцу тараба и плот. Учитељ се радује, вели, кад му дете реши који задатак, а пре треба да се радује, док га дете решава, јер у трајућем је раду полза, а не у свршеном“.