Učitelj

642

ставници добро осећају, зато многи то самосталним радом и лаичким рутинирањем надокнађују првих година своје наставничке службе. Али је и од тога мала корист, јер је мало наставника који хоће да приме нешто од другога, а многи олет лутајући сами стекну пуно погрешака у своме наставничком послу, пошто није довољно бити само добар наставник, стручност је само једна половина наставника, а његов метод у настави, друга половина. И још што је најгоре, врло је мало људи који имају воље за личним усавршавањем, већ их апсорбује паланачки живот, ближе потребе и околности живота прогутају му сваку жељу за усавршавањем у својој струци и у своме послу и раду. Ова се апатија, готово без изузетка, свугде осећа. Тако је. по варошима у гимназијама. Тако је и по селима у основним школама. — Оно дакле, што су наставници донели из школе, то им је све. Па кад, према уређењу нашег Универзитета, не донесу све оно што им за наставнички позив треба, они то неће стећи ни доцније. Тако не би требало да буде, али то је нажалост истина.

Овим кратким разлагањем држимо да је довољно истакпута потреба да се наша педагошка катедра мора што пре попунити. Али, као да наш Универзитет ту потребу, не увиђа. А да би се видело како се с педагогиком тако рећи тера спрдња на нашем Универзитету, ми ћемо изнети кратак преглед шта се све радило са том ЧЕ од порзанка универзитета.

Д-р Војислав Бакић, као професор Велике Школе и председник Просветног Савета, радио је највише на томе да наша В. Школа буде уздигнута на степен Универзитета. Ако се не варамо, још много раније, био је г. Бакић израдио закон о Универзитету који је једне године и пред Народну Скупштину био изнесен, па због политичких неприлика на тај пројект законски није ни дошао ред. Као

а аза а а 5 ДУ

„пекаре А А.