Učitelj

ПРЕД НОВОМ СЛОБОДНОМ школом 161

уобичајена стара школа. Мој је посао просвета. Мој је посао — настава у науци.“ Али ми сви знамо, како је она нас просвећивала, каквој нас је науци учила! Ретки су егземплари њених ученика неким чудом сачували вољу за даљи научни рад и постајали озбиљни њени радници. А још су ређи они, који су, сачувавши живу душу, постајали радници живота, који су радили на том да у окружавајућем нас животу победе и тријумфују виши идеали, радници зарад виших интереса народних. Већина их је полазила на животни пут, да плива по струји без икакве крме, са за навек сломијеним веслима и једрилима, као немислећи робови господарећег строја живота, или пак као себичњаци, који се боре за своје личне интересе.

Ми нећемо да наша деца така улазе у живот. Ми хоћемо да она буду — не слепи робови, но свесни, слободни људи, не себичњаци, но људи, прожети духом живог, делатног братства са свима људима, готови на самопожртвовање, на самопрегоревање ради тога братства. Ми хоћемо да она буду читави, цели људи, људи са чврстим кКарактерима, са самосталним радом мисли и савести, енергични радници, који се не гнушају ни од какве врсте рада, осим од нечасног; који подједнако високо уважавају и воле како озбиљан умни рад, упућен на опште добро, тако и физички ручни рад, на ком се оснива цео човечански живот и без учешћа у ком човек представља бедно, полутанско биће, које је осуђено да целог свог века седи на туђој грбачи.

Но мало је хтети то. Треба радити да се то практички оствари у животу, треба разрађивати питања, свезана са основном, коренитом реформом васпитавања и образовања. А што је главно — треба да се међу људима, који мисле и раде у том правцу, удеси живо општење и измена мисли и знања, која би помогла у изналажењу нових путева и у кретању по њима.