Učitelj

354 УЧИТЕЉ

године заборављају ученици један део учених речи, преко распуста још један део, и да од ових речи не може нико да склопи самостално једну реченицу, — и онда се може добити јасна слика ученичке способности за разумевање буквара, веронауке, око 100 разних причица из читанке и т. д. Немилосрдно осуђени пак, да овај огромни програм !.раз. сврше за 10 месеци, (већина школа за 5—6 месеци) и учитељи и ученици прилазе послу: учитељи „објашњавају“ а ученици бубају напамет „објашњене“ чланке и приче, и онда имате пред собом не ученике, но мученике, не учи. теље, но мучитеље и не учионицу но мучионицу. На овај начин _ отпочиње систематски рад на убијању и онога у души детињој, што су и без школе имали. Ове школе онда „нису места за васпитавање младежи, већ тамни загушљиви простори, у којима се несвесно и на један утврђении повлашћени начин врши тиранија над младим, нежним духом детињим. На улазу у њих требало би можда у истини написати мрачне Дантеове речи: „Оставите за | собом сваку наду“... Ако завиримо у једно од тих дечијих мучилишта, видећемо једну бедну слику. Незадовољни, једнострано или недовољно образовани учитељ упиње се из ове снаге, да под разним принудним сретствима утисне у мозак детињи масу неразумљивих речи, мртвих појмова и бесмислених расудака. Сваки успех томе у пусте баруштине вербализма..... Речи и ништа друго сем речи... Главни је посао давање разноврснога празнога знања, које Лаа не разумеју.“ („Наша школа,“)

Ми смо прегледали рад у више овакових разреда, и из свег срца жалили ту јадну дечицу. Колико ли се је морало читати, по- | нављати, док се је близу 100 чланака, декламација, прича ит. д. научило напамет #!! — Ну не стоје боље ни П разреди. И тамо се већином учи напамет без и трунке разумевања. У Пр. м. школе | у Ј. прозвасмо три ученика да читају и прочитано својим речима испричају. Прва двојица прочиташе и испричаше садржину чланка тако лепим језиком, да смо се изненадили. Нисмо могли својим рођеним ушима веровати, да су ученици Џ раз. у стању овако лепим језиком, тако тачним нагласком да препричавају. Трећи је читао чланак „врба и трн“ и препричао га је такођер дивним језиком и нагласком. Не сумњајући ни мало да не разуме садржину, сасвим механички упитасмо ученика јели видео врбу. Он нам ништа не одговори. Поновисмо питање, упитасмо га и по трећи, четврти пут он ћути. На питање шта је то трн, он опет оћута. Упутимо питање целом разреду — сви ћуте. Помислисмо да се