Učitelj

НАРОДНА ИСТОРИЈА У ВАСПИТНОЈ ШКОЛИ Ф

свести. Из тих логичких творевина као мотива, ако уз њих дође и осећање, ваља да се јави национална воља.

3. Осећање, које се развија историјском наставом, јесте једна, врста социјалног интересовања. Видели смо, да је основна погодба за појаву заинтересованости пак суделовање. Да би се могла јавити у ученику и осећања из сазнања оних разноврсних социјалних одношаја, који чине садржину историјскога градива, по: требно је да ученик у тим одношајима суделује. А како може ученик у њима суделовати, кад ти одношаји нису савремени, већ минулиг Ученик може на тај начин суделовати, што ће себе замислити у улогама историјских личности (и у оној средини и оном времену) које се историјским градивом излажу. На тај начин ученик ће ступити у идеално опхођење с личностима историјске наставе. Он ће се с њима одлучивати, надати успеху и страховати од неуспеха, тужити за губицима и радовати успесима. Све оне емоције, које су те личности имале у борбама и нопорима за остварење својих циљева, прежавеће ученици у своме властитоме духу и слив ши осећања биће оно, што се назива намионалниљм осећањем пли осећањем родољубља. У томе сложеном осећању могу, како кад, доминирати час нада у остварење националних идеала, час туга за пропалим националним тековинама, час дивљење херојима националне прошлости, час поштовање (пијетет) према културним радницима у прошлости ит. д. али је ипак то осећање сложено из свих оних појединачних нијанса, које смо преживели у вези с појединим социјалним одношајима, националне историје т. ј. идеално суделујући у њима.

Да бал било могућно то суделовање, потребно је, да се ученик дужовно пренесе у дотичан догађај или дотично историјско стање. А то није могућно, ако се историјско градиво предаје концизно, у скелету, у прегледима онога „што је најважније“, у главним цртама, у ковтури. Из разноврсне везе с преплетом осталих социјалних одношаја и културне садржине тада се издвајају, ИЛИ боље речено откидају, само најистакнутији одношаји и они се излажу не конкретно, да дете може у себи представити догађај као пластичну културно-социјалну слику, већ у општим реченицама, под којима деца не подразумевају никакву садржину, већ уче само речи. Такве су реченице на пример: скупи војску, седе на престо, утврди савез, разби непријатеље ит.д. Такве реченице, од којих је састављено концизно градиво историјско, деца разумеју или буквално (н. пр. „седе на престо“) или пак и не разумеју их.