Učitelj

из НОВИЈЕ СРПСКЕ ФИЛОСОФИЈЕ 128

признато, чистом индукцијом никада не може доћи до општих ставова, чисто дедуктивна философија исто је тако немогућа, пошто основни ставови. од којиг полази дедукција, морају па рај крајева бити оверени искуством“ '.

Аутор тврди сад једно, сад друго. С једне стране „нуменални“ принципи леже изван домена искуства с помоћу којих треба да се свет феномена објасни, с друге стране морају се ти принципи, од којих ће дедукција почети, оверити искуством. Аутор не зна ни сам шта хоће. Једном каже, да Философија мора доћи до својих принципа чисто дедуктивним путем, а после тврди, како је чисто дедук тивна Философија немогућна.

Аутор није поставио себи питање: зар није Философија излишна, ако хоће да објашњава свет феномена, јер је то задатак Науке, и нашто онда два послаг Он пише, а не види, како би смешна изгледала данас једна таква наука, где ће философ „непосредном тнтуицијом свога ума поставити свој основни принцип као аксиом, којим ће сва специјална факта објастиац“3. Његова философија и јесте у ствари таква, да он с помоћу „непосредне интуиције свога ума“ много што-шта проналази и измишља, као нове Кеплерове законе, механичка правила и др. што смо видели из претресене његове расправе „О ентропији васионе“, и што ћемо у овој својој расправи изобилно потврдити, као и да аутор плагира, преписује из немачких књига, не разуме саме философе, греши против философског буквара екс. егс.“

Пређимо на садржај саме књиге.

Аутор говори о чињеницама, које су изазвале обнову класичних старина, начина мишљења, у западној Европи т. зв. Ренесанс. Аутор нигде не говори о хуманизму, нити покушава, да бар у неколико речи каже, шта је то хуманизам. Замислимо некога, који хоће из ауторове књиге, као уџбеника, да се поуче томе, шта је то хуманизам. То он у њој не може наћи. Аутор пише: „Прво доба ренесанса карактеристично је борбом противу схоластике и Аристотела“5. Борба је била управљена против схоластичког аристоте-

1 Ља., стр. 6.

2 Да не би читалац помислио, да ми Петронпјевића клеветамо, већ да, ћемо стварно све доказати, наводимо овде једно место из тог дела, каквим обилује исто. Пзтронијевић излаже Спинозину Философију и износи све аксиоме првог дела Спинозиног главног дела: Елса. Ту читамо код аутора: „Познање узрока зависи од повнања последице и обухвата је у себи (е ес а согт о а согићопе сапвае дерепде еђ вапдет Туојун)“. Ист. нов. филое., стр. 149. Спиноза каже: сазнање последице зависи од сазнања узрока еђс, а Петронијевић то сасвим изврће и тиме греши и против Логике, као што ћемо доказати. Нека ово једно место привуче пажњу читаочеву, да би био сведок и пратио показивање жалосне појаве, да једна књига, која је произашла из предавања на једном највишем просветном заводу и која се и данас употребљава као уџбеник на истоме, садржи у себи масу погрешака, плагијата, недостатака, рђаво преведених места, а при том писана с врло великим претензијама. Не буде ли то доказано, онда сву одговорност и кривицу на онога, који се тога доказивања подухватио.

8 Ист. нов. фил., стр. 98.