Učitelj

мисли 139

да потпуно сам себе провери. То би га освестило, те би увидео да се у његово срце таји нека гордост. Он би морао признати, да му се хоће да се размеће знањем које је добио у учитељској школи, хоће да блесне својом ученошћу на испиту или пред ученицима, како је позват да креће науку напред, а обучавање азбуци оставља другим, неспособнијим од њега. Он се држи за нешто више од својих другова, који раде у млађим разредима и оваквим путем страст за нечим вишим расте, а успех у повереном послу опада. Ја не могу допустити и моја лична практика потпуно се коси Ф тим, да је обучавање у старијим разредима благороднији рад него у млађим; допуштам само, да је у овим последњим теже и захтева једрије снаге. Тек само учитељ млађег разреда има право да каже с узбуђењем и законитом душевном насладом, да су његова деца свим познањем и умењем искључиво њему обавезна; само ће му се ови малишани, чисти и непокварени срцем предати с пуном љубављу и покорношћу. Само у његовој средини, са њима и од њих ће учитељ познати свет у свима његовим појединостима и биће у стању посматрати душевно развиће њихово у правој боји. И шта може бити лепше, шта заносније, уздизати срце учитељско, него указивати деци пут у царство небеско. Какав посао може бити радоснији за срце које воле и занимљивије 33 посматрача, него пружати прве побуде, храну и правац души, која се буди:

Цилер: Сва наука о васпитању заснована је на тој претпоставци, да је васпитач савршеније биће од васпитаника — иначе не би могло бити ни говора о праву самог васпитања, И ако ми захтевамо од васпитаника да се безусловно покорава свом васпитачу, то од овог последњег ми још пре захтевамо да разуме своју улогу паметног и поступног плана рада. Идеална норма за све животне одношаје — вели Бенеке — састоји се у томе, да онај, који се уздиже у умном и моралном одношају, упућује и руко. води оног. који стоји ниже од њега. Ова је норма особито важна за васпитање, јер служи његовим основним условом. Ако дете и није у стању разумети потребе и користи извесног захтева, опет се дужно покорити васпитачу на основу општег поверења, према њему, као паметнијем, искренијем, досетљивијем, разборитијем и сталнијем. Послушност заснована на оваком принципу не само што не руши самостални карактер, већ напротив служи природном школом за будући умни и морални рад.

Петерсен: (Кедеп). Оно иде за руком, што се предузимље из убеђења; напредује само оно, што се продужује са одушевљењем и сталношћу. Зато најуспешније раде учитељи који не губе дечију једрину и живост, чије су умне силе доста развијене ради одржавања дечије топлине и издржљивости у свом раду.

С. Миропољски: Сваки је позив свет, а повив учитеља и васпитача двоструко, учитељи су дужни да сматрају за најсветију дужност стални и непоколебљиви бити у свом позиву, вршећи свој дуг свето и у главном и у појединостима (јер у васпитању нема ситница), у тачности припремања за лекције. Позив мора