Učitelj

148 УЧИТЕЉ

га најпре да ћути“; кад је после два дана опет дошао, Фенлон „му нареди благо да изађе“ и — грађанска власт стави „лудака“ у затвор. Најзад, Фенлон мисли да не би било рђаво ни подмићивање: требало би дати тајно издржавање појединим шефовима странке који су преобраћени, јер „преко њих би се могло дознати много важних ствари“. То је тајно; јавно — Фенлон моли милост за протестанте, посредује између њих и војника, прилаже милостиње њиној Консисторији итд. Оно што га јако једи, то је местно свештенство; елископ од Сента му је „сувише мек и врло лаковеран“, маренски свештеник је „стар и мало луд“, други опет немају „ни мало говорничког дара“, а маренске језуите — то су „четири гвоздене главе“ које не умеју ни о чем другом да говоре до о тамници, паклу и ђаволу.

„Јер не тиче се толико суштине препирака колико навике у којој су народи остарили вршећи спољашњи део једног извесног обреда, и поверења које они имају у својим проповедницима. Треба неосетно пресадити ту навику и то поверење код католичких пастора: на тај начин духови ће се променити готово и не приметивши то“,

Непрестано у тој грозничавој активности, у тражењу најразличитијих средстава, у очекивању сјајних резултата који никако не долазе — Фенлон се најзад умара и почиње му бивати досадно. Био је, у осталом, већ и болестан, и у јулу 1686. добио је одсуство. После годину дана долазио је још једном у Ла Рошел и, видећи неуспех мисионара које је тамо оставио, вратио се одмах. Ипак треба признати да је он извршио своју тешку мисију са искреношћу и човечношћу једног апостола, са финоћом једног дипло. мате и са енергијом вештог администратора: у Паризу све то није остало незапажено, и о њему се већ говори као о претенденту на епископску столицу у Поатјеу или Ла Рошелу. Фенлон је при свем том остао директор „Нових Католичкиња“; због неких интрига, како мисле неки, или, што је много вероватније, од своје добре воље: он је врло добро разумевао интересе свога доброг имена, а да би примио на себе те неблагодарне дужности...

Прво што је учинио по повратку у Париз, то је штампање (168".) своје расправе о Васпишању девојака, писане још раније за херцегињу од Бовилјеа. Треба познавати педагогију оног времена,' па умети ценити ту малу књижицу, писану у једном флуидном

: Ево неколико интересантних одељака које наводи Леметр из једне књиге штампане у 1542: та ћивот де ба јетте сћетте. „Млада девојка сме се играти само у присуству своје мајке или друге које старије жене, и никад са мушкарцима. Учиће да шије, тка и кува: јер је Тарквин нашао Лукрецију како преде вуну, јер је Пенелопа ткала покров двздесег година итд. Млада девојка читаће животе светаца а светица, Живот Отаца у пустињи, Утелу Боецијеву и друге спасоносне списе. Затим саветовање девичанства: јер, најпре, и Бог је хтео

_ да има мајку девицу; затим, Цибела, Диана и Минерва су девице, такође девет Муза и исто тако десет сибила, — и, међу животињама, женка једнорог! Млада девојка ће пити само воду, или са мало вина; уздржаваће се од зачина и сосова; јешће само лака меса, и то ретко и у малој количини, и храниће се поглавито