Učitelj

писта К 125

зонтом рекао бих пали су на земљу, у црквици готово мрак, који слабачким зраком озаравају свеће и каидила пред олтаром и мала воштаница за певницом, коју држи Сима певчик осветљавајући листове осмогласника.

Попа је служио као и увек свечано, озбиљно и искрено. И вечерња молитва у полутами овога старинског храма уз брујање олује напољу, тајанственост овог калуђера са певањем, у ком се јавља топлина осећења, мене опомињаше на прастара аскетска времена хришћанства. Мени се све ово допадаше далеко више но звуци хора у каквој катедрали. Ово ми изгледаше далеко природније, истинитије, ближе правој религији и узвишеније, од празне церемоније и извештачености.....

Кад се сврши вечерње, калуђер уђе у олтар, а ја изађох с месним учитељем у црквену кућу.

— Какав је ово калуђер што пева тако ти Бога>

— А знаш ти нашега попа: он пронађе какву скулу где било, — одврати мој колега, кој беше доста прозаичан човек.

— Какву скулу море, чу ли како дивно пева 2

— Море да видиш ти како он дивно пије, ти би се још више зачудио. Најурен је из манастира због пијанства, па сад тумара овуда по селима. Полиција га тражи да га спроведе на рашчињење, а он нашао склоништа код нашег попа.. Него ћути ево их.

Уђоше поп и за њим калуђер озбиљна суморна лица на коме је почивала сенка дубоког душевног умора и запуштености. Пропо. ум — пропало здравље, то си могао одмах прочитати кад изближе загледаш то лице. Његове плаве очи, кад се прене и погледа те, казују само искру нечега од вредности што је пропало у овоме човеку, а од чега је реко бих, у светлим тренутцима, остала само безгранична доброта и туга.

— Ово је монах Валеријан, поче га поп престављати. Истина. није више у манастиру ; али благодат Св. Духа још почива на њему. — Он се, смешећи се, снебивљаво поклони пружајући нам своју влажну и хладну руку. Поседасмо крај огња. Живан стакну угарке, ватра запуцкара а и пламен обасја оџаклију. Отпочесмо разговор о новостима. Поп извади из џепа некакве изгужване партиске новине и пружи их моме колеги:

— Читај, да видиш, овај чланак злата вреди! Живане, окрете се црквењаку, иди донеси пет кава.

— Хвала ја не пијем кафу, јави се бојажљиво калуђер.

— Па ја шта ћеш:% мораш нешто пити!

— Па.. на послетку могу... чашицу ракије — процеди кроз зубе.

— Донеси Живане сатљик ракије четири каве, рече поп, и Живан оде у бараку.

Калуђер је ћутао гледећи замишљено преда се, учитељ Милан читаше новине, а поп је ходао и коментарисао прочитано.

Јединствен беше ово свештеник; могле би се о њему читаве књиге написати. Он беше стожер нашега малог друштва, човек, који је добротом и срдачкошћу привачио људе себи. Због њега