Učitelj

И ОТА К ТОМ

лизам његов заносио је и нас, и сваког од нас он као да вођаше ономе великом идеалу правог народног учитеља каквог је његова машта стварала. Уживаше код нас види све окрепљене око њега. Тада је пред нама отварао сву своју душу...

И ето на таквог човека намери судба оца Валеријана. Он ваљда и беше једини, који га онаквог какав је, са свима пороцима и страстима ипак прими себи. А какви су све то пороци ја видех још исте вечери кад Живан донесе ракије и кад калуђер гутнувши прву чашицу оживе и поста други човек.

Поп му ипак понуди своје гостопримство и одведе као госта у свој дом. Али се ускоро и он и ми уверисмо да и његова моћ, у погледу поправљања људи, има граница и да је се порок толико угнездио у души оца Валеријана да чак и његсв утицај беше слаб да га одатле крене.

ж

После једно десетак дана пођох послом у варош. Путовао сам на коњу.

Чист сунчани зрак. У природи се осећа свежина. Са пространог висоравна виде се порађена поља и где где проређени грмови, плави се небо, а у даљини црне шуме.

Сам идем на коњу овим повијарцем. Јесење сунце пријатно ме милује по лицу, чист свежи ваздух оживљава ме. Живим у овој плавој боји неба иу миру који овде влада. Нигде села нигде куће. Поља ћуте и напомињу пролаз лета и почетак зиме. Мршаво кљусе касуља ситним касом. Тамо у даљини, преда мном, иза савијутка на оној низбрдици је — кафана.

У сенци столетног бреста стоји усамљена сеоска механа, ћерамидом покривена. Пред њоме је непатосан отворен ходник с дрвеним стубовима, који држе стреју. Позади опала штала и пао плот. Види се да рабаџије одавна нису ту свраћали. У ходнику кафанском види се неколико неофарбаних астала и неколико поцепаних сељака.

Из средине њихове чује се неко мелодичио певање и из даљине види се како стакло с ракијом прелази из руке у руку; на махове тек одјекне смеј.

·" Притерах коња једном багрену и одјахах. Кљусе се стресе и уморно обеси главу. Свезах улар за алку и упутих се у кафану. У гомили сељака угледах у ћошку, потпуно пијаног, оца Валеријана. Руком држи стакло на крилу, шешир затурио на потиљак, дуга коса расула му се по плећима и лицу, очи се стакле и сјаје... Беше у правој екстази пијанства.

Сав срећан сночи кад ме виде. Пође ми у сусрет, гурајући сељаке око стола, раштрених руку као да ће ме загрлити; али му ноге отказаше послушност.

— НАСТАВИЋЕ СЕ —