Učitelj

КЊИЖЕВНА ПОЛЕМИКА 444

пио ми је 100 комада „Српске Виле“ после ове одлуке Саветске за Еулпурну Лигу, што је знак дамон увиђа да је књига добра.!

Ну џитаће се ко: шта је узрок те се Милорад окомио на Мијаила Станојевића 2

Ево шта је.

Мијаило Станојевић зна, да противу Милорада Петровића постоје тужбе: како се посведневно виђа. по Београду и не ради у школи, да бекрија по механама београдским и убија, учитељски углед за шта ће, разуме се, доћи пред Просветни Савет, да је оптужен за крађу дрва школских и злоупотребу школског новца, за непослушност према претпостављенима ит,д., зна да ја осуђујем учитеље који су неисправни, зна да ћу ја потерати његову ствар и потражити рачуна: како је то могло бити да се школа у Младеновцу (селу) где је он био учитељ затвара, па кад он доби „по потреби“ Чукарицу — она се опет отвара и у њу се поставља нов наставник итд. итд.

Сем тога он је љут на мене што је, по моме и покојног Орете Пашића реферату, одбачена у Просветном Савету његова књига. за децу „Ризница“ и он налази: да за све то треба сад да ме напада по новинама, да ми се свети, вређа итд.

Но ја ћу прећи преко свега тога. Прећи ћу прво преко његове напућености и висине тона у његовој критици уопште: јер човек, с којим се тера спрдња у књижевности, као што сам напред казао, не може мени давати упуства: шта и како шреба давалаш деци да читају. Прећи ћу преко његових оцена моје „подобности“ мл „спреме“ јер ја знам каква је његова спрема пошто сам му био у комисији, кад је полагао учитељски испит по закону од 1898. године а он мени — није. Прећи ћу преко његових недотупавних вицева о месту рођења Милована Глишића, што је свакако била штампарска омашка, која је одмах при штампању уочена и избачена из "/ табака, као и противу других незнатнијих омашака, па ћу се зауставити само на општем његовом суду о мојој књизи.2

Али и ту нећу да му ја одговарам — већ ћу пустити друге компетенте људе, да му одговарају, људе, којима се не може рећи да су изрицали свој суд о „Орпској Вили“ ни по симпатијама ни по антипатијама већ „по правди Бога истинога“.

Дакле Милорад Петровић је казао да моја књига „Српска Вила“ не ваља и није за децу а ево шта су казали други:

Школски Гласник, педагошки лист у Војводини, у своме 6. броју рекао је о Српској Вили: „ово је једна лепа књижица. Кад

1 Друго издање је без икаквих примедаба одобрено и препоручено. 0 чему је и распис министарски изашао а продаје се као алва у пркос г. Милораду.

2 Што се тиче његове потворе да сам ја украо идеју од њега за ову Књигу о томе се сваки може уверити да је лаж од књижара г. Валожића, код“. кога је још од 1907. године стајао рукопис „Српске Виле“ а он вели: да је 1909. и 1910. године послао књижевни оглас да изда сличну књигу.

Учитељ 50