Učitelj

364 и чаитељ

растављања органских створења у животу, Коменски је тај принцит. изложио у овим двама тезисима:

1) Природа узимље за свој рад подесан предмет, или га бару почетку удешава тако, да буде подесан.

2) Природа увек почиње чишћењем, материјала.

Ову је мисао он подробније изнео у једном примеру упоређења рада природе и човека — баштован — вели он — радије сади млада дрва, а ако не сади одвећ млада, он их је дужан најпре очистити од грана и одстранити све, што би одводило сок на другу страну. „Ето због чега је — примећује он на другом месту — Аристотело однео изостављање к почетцима ствари: јер је видео да је немогуће давати материји нову форму, не уништивши пређашњу. -

Таквим начином Коменски је поред с процесима инволуције и развића (еволуције) признавао и појаву растављања (дисолуције), без којих се не да замислити нити је могућни физички живот животиња, а у том броју и човечији. |

Примери поступног развића, које је запазио Коменски у свету животињском, биљном и људском, изгледају толико елементарни, да се јавља овако питање: да ли је Коменски посматрао поступност постанка свега што постоји на земљи као универзални закон, или универзални принцип, који треба да уђе у основу целог система и свих метода физичког и умног развића и моралног васпитања деце» Због тога, да би се јаче убедили, да је Коменски не само јасно и одређено разумевао основне принципе органског живота на земљи, него да је једном од њих, принципу еволуције, придавао главну и првостепену важност у развићу силе и способности младих генерација — веома је потребно видети из његових радова у којој је он мери и у ком степену придавао важност закону поступног развића у погледу обучавања и васпитања деце. Да је ова идеја дубоко: проникла у област свих његових погледа на свет, најбоље се види из његовог философског погледа на општи ток човечијег живота. Тако, придржавајући се строго дуалистичких погледа на суштину човечију, он у исто време установљава за живот свакога од нас три периода жића, или, како се он изражава, три живота, три пристаништа: утроба мајчина, земља и небо. По његовим погледима, прелаз од једног у други бива преко рођења, из другога у трећи преко смрти и ускрснућа: из трећег нема никуда прелаза на сва времена. У првом пристаништу, по његовим речима, ми добијамо: