Učitelj

ПРОЦЕНА МОРАЛНОГА ВАСПИТАЊА 73: ност, пренагљеност, неред, прљавштину, пргавост, несмотреност, лудост, превртљивост, малодушност, млитавост, ћудљивост, плашљивост, неуљудност, непристојност, неискреност, лаж, неправду и непоштење народ мрзи, исмева и не да да се те мане у деце његове развију.

Народ правилно мисли и о слози, о љубави, о делима, 0 угледању, о старијима и млађима, о заповедању и слушању, о надзору, о казнама па чакио судбини. Јер, зар није истина, да „слогом расту и мале ствари, а неслога и највеће поквари >“ Зар. није истина, да мржња завађа људе, а љубав их спаја» Зар није тачна и узвишена она: „Благо добром делу и светлом образу >“ Као и ово: „Тешко оном, који не учини ником никакво добро!“ „Доброта је највеће благо“. „Добру човеку све добро стоји“. Ко

зло мисли, зло и чини“. „Ко је без срца према животињама, тај је и према људима...“ И, зар није тачно и оно, да „оно чине деца, што виде од оца"...“ Проширите само појам оца у појам

родитеља и свих старијих, и онда имате тачну истину, да је при мер прво и најмоћније средство у васпитању, особито овом првом, где деца много што-шта примају механички, по угледу, без размишљања, да ли је то добро или није.

Зар није тачно и оно, да је „старији паметнији“, и по томе зар није здрава и она лепа послушност у млађих према старијима, особито према домаћину или старешини задруге Отуда је и „за: поведање“ и „слушање“ на свом месту. „Куд отаци мајка оком "тамо дете скоком“. Може ли се лепше и краће изразити онај лепи ред и хармонија, која ваља да влада у свакој кући» Па је опет зато заповедање у народа куд и камо блаже, те отуда и слађе од онога модернога, војничкога и школскога: мораш ! он вели: „хајде“, „дела“, „кад би хтео...“

И ако народ вели: „Господарске очи коња гаје“; „тешко тору, око којега пси не лају!“ „овца без пастира не има ни млека ни сира“, ипак он много више оставља и њиву, и стоку, и чељад, и децу своју без надзора, оставља их Богу, срећи и судбини. Модерним језиком то би се рекло: оставља их самој себи. И колико бисмо ово за прво доба детињства, док су деца још мала и неразумна, и осудили, за доцније доба бисмо га сасвим одобрили. Деца се за рана уче, да владају собом, да живе сама, да се сама чувају и старају о себи, те да се могу наћи у свету. Малим искуством овде она се поуче, да се после чувају оних великих зала. А велики надзор и стега лиши децу овога драгоценога искуства, те