Učitelj

ПОЛОЖАЈ ПЕДАГОГИКЕ У САДАШЊОСТИ | 129

дино односи између философије и педагогике у историји, философи, чији најзрелији радови беху педагошки нацрти и утопије, и педагози, код којих су философски проблеми чинили прави механизам, онда се веза неће тако брзо довести у питање или чак и порицати. Стварна размишљања даће нам, да такву везу пронађемо на више пресудних тачака. У првом реду код наука о сврси педагогике; нека се она, одговарајући многим религиским, моралним, естетичким, националним и практичним сврхама васпитања, види и у разним наукама о вредности, мучно ће се моћи побијати, да наука о вредности по себи, да логика, етика, естетика скупа припадају философији, која поред проблема сазнања и проблема бића као домену држи баш проблем вредности. „Све што без разлике треба уопште да вреди за субјекте, које ваља васпитавати, да вреди за васпитање човека да буде човек, потребоваће и биће подобно за објективно доказивање, на послетку дакле за доказивање философским основним наукама, логиком, етиком и естетиком“. Тако Наторп кратко исказује однос философије и педагогике.' Баш садашњост неодољиво тражи философско удубљивање педагогике, педагогова схватања позива, јер ми живимо у времену промене идеала образовања и васпитања, јер лични однос педагога према царству вредности данас више но икада чини критерију за њихову употребљивост. Брзо и интенсивно код нас је извршено развијање и онога што је мало, просто, органско у оно што је велико, компликовано, рационално, и донело нам је унутарњи антагонизам народа, који расту, богате се и увећавају се. Број људи, њихово индивидуализовање и специјализовање, за целину је срећа моћни фактор, приморавање свакога појединца на највиши захтев од самога себе, жив неисцрпен капитал, гарантија за положај једнога народа у борби светских народности око конкуренције; овај исти број људи што расте, јесте за властиту срећу појединаца опасност, за његов живот отежавање. Неизвесност судбине појединца расте, не само неизвесност материјалне ексистенције већ још више морална неизвесност, озбиљна оскудица у сврхама и задаћама вредним за живот; лична одважност постаје потребном величином и повлачи за собом субјективност и на другим пољима. Многе вредности, од којих су у недавно протеклим периодама дошли људима снажни захтеви, постале су проблематичним, нових још нема, још нису пречишћене, још не свуда живе. То данас често загорчава рад озбиљ-

' Р. Магогр, РЕПозорће ипа Радасошк. Марбург 1909. 48»