Učitelj

8340 УЧИТЕЉ

сто земљиште под ногама. Мислим да би се једва и један од наших великих психолога дечје природе решио да на себе узме ту одговорност, коју узимају учитељи, кад одређују извесни ступањ радне способности деци од 7—10 год. на основу годишњег, дво и трогодишњог наставног опита, услед чега се ова деца смештају у особену школу, везану с народном школом, чији се циљ и избор наставног материјала прописује за ученике таквога типа о коме у суштини ништа још није познато.

Бескрајни испити, чија тежина скроз пробија све поре нашег школског организма, рађају болесни страх, нежељено частољубље, Ученици, благодарећи системи испита, готово свакодневно утврђују се у мисли, да он мора учити не ради предмета, већ ради белешке, напрезати своје силе не ради придобијања знања, већ ради добијања извесне оцене. Родитељи, који са страхом очекују оцене своје деце, дају им обећања или им прете. Учитељи, који знају, да ће се њихов рад ценити по успеху на годишњем испиту или уопште од испитних оцена па зато непрестано опомињу ученике на испите. На тај начин ученик нема могућности да се преда послу без узнемиравања са унутрашњим интересовањем, да се удуби у наставни материјал према својим наклоностима. Развитак индивидуалности угушује се! идеални полет мисли обара се под утицајем стављења у изглед практичне угодности и користи. Разумљиво је онда, што ученик долази до закључка, да се школа полази због оцена, и да треба учити зато, што постоје испити. Разумљиво је и то, што се ученици брину о томе да против стану овоме непрестаном угњетавању и што им се савест поступно затупљује при избору средстава за борбу. Онда није ни чудо, што се при оваквим условима израђује особити тип ученика и студената, који се умеју довијати и који раде само толико, колико им је потребно да се одрже на извесној висини и да добију повољне оцене на испиту, и којима после испита не остаје ништа више од једне сведоџбе. Зато можемо потпуно разумети професора Вале, кад он, говорећи о животу средње школе, вели, да она у многим односима штетно утиче на етичку и интелектуалну страну омладине, „јер је учи да се добија и вештином пробија кроз живот и учење помоћу нечасних " средстава.“ ИМ ми се морамо сложити са речима директора семинарије Андреја, да „као што се дужности и права дају људима само на основу тога, што им је некад ударен испитни жиг, тако и држава у некојим случајима не може примити у службу доброга