Učitelj

1044 цисте љ

недовршан као и Биографски речник. Оставио потпуно израђен Речник страних речи и Кувар. Да ли ће се наћи меценат тим његовим радовима и обрадовати не само књижевност српску и пријатеље његове него и не збринуту породицу његову која је остала

без родитеља х хранитеља да живи о злехудој пенсији оној» Слава нек је пок. Божидару Н. Донићу учитељу и лака му српска земља којој се достојно одужио. 5 Бо И:

+ Драга М. Стојановићка учитељица у пензији

9. децембра ов. г. умрла је, а 10. по подне сахрањена је у '"барошевачком гробљу покојна Драга М. Стојановићка, учитељица у пензији. Е

Неумитна смрт, неумитни природни закон, — по оним песниковим стиховима:

„Окреће се коло смрти, на сваког ће доћи ред;

то је закон неумитни закон хладан као лед. —

одвојио је од нас за навек једну савесну народну учитељицу.

Народна учитељица !... колико пуно значаја у имену народног учитеља за оног који хоће и који уме да да тон имену.

Народна учитељица и народни учитељ дали су нашој отаџбини све. Данашња просвећеност, цивилизација, данашња српска култура и данашњи већи ступањ образовања нашег народа, јесте на прво место дело народног учитеља и народне учитељице.

На тако важном, великом, послу. суделовала је пуних 30 и више година племенита покојница Драга. Пуних 30 година, она је са својим покојним супругом, Милутином Стојановићем, — „Чичом“, као народна учитељица, прокрстарила Србију и разгонила мрак, ширила светлост, облагорођавала душу, васпитавала српски подмладак, пружајући му корисна по живот знања.

Учитељевала је у овим местима: Малој Плани, смедеревски округ (1877 г.) као учитељица Драга Мертиновићка; Милошевцу, смед. (1877.); Зајечару (1880); Жагубици (1880); Кисиљеву, окр. пожаревачки, (1885); Барошевцу (1886), окр. београдски; Свилајнцу (1887.); Калањевцима (1888.); Аранђеловцу (1891.); Трњанима, окр. пожаревачки, (1892.); Смедереву (1893); и још многим другим местима пре 77-ме.

Давнашњи је почетак њеног племенитог рада. Још онда при крају владавине пок. кнеза Михаила, у седамдесетим годинама прошлог 19. в, када је српска просвета оскудевала у довољном броју способних учитељских снага, јер не беше довољно ни учитељских школа; када је Србија оберучке прихватала школоване људе оно-