Učitelj

Књижевни преглед 577

(Наторп, Барт, Фихте, Циглер). Четврто средство образују дела жоја наш аутор цитира или да опровргне једностраности и илузије у три типичка германска покушаја да се даде основица науци о васпитању или да учврсти свој сопствени еклектицизам у овоме погледу. У првом реду наш се аутор држи дела свог докторског кума, професора Др Г. Ф. Липса, а овда онда „оних немачких аутора чија се дела мање више слажу са идејама свог циришког психолога (који пошто пото хоће да буде позитивиста у погледу и на васпитне идеале), т. |. дела Хердера, |Бастиана, Лесинга, Франкеа, Карла фон ден Штајна, Т. Вајда, Вунта. Поврх тога наш аутор, као неку врсту филозофске мирођије, навађа и дела Аристотела, Фехнера, Хегела, Винделбанда, Ајкена, а осим тога узгред цитира и један рад Кершен„штајнера, Дилса, Штајмепа, Дојсена и Финка — дакле, око 30 „аутора и преко 40 дела, искључиво у немачком оригиналу или у немачком преводу.

4. Метода излагања састоји се у овоме:

После кратког увода долазе четири главе доста подјед"нако развијене, ;

Прва глава (стр. 4—23) бави се Хербартовим системом „васпитања, који се оснива на познатој хербартијанској статици и динамици представа (предоџаба, УогзгеЏишпреп, идеје). Глава се састоји из четири одељка и крећу се око познате две хер"бартијанске основице науке и васпитања: етика и психологија („око педагогије“, како вели Бец). Прва даје Хербартовцима циљ васпитању а друга средства за постизање овога циља. Наш „аутор посвећује етици једно оделење: Васпитна сврха. — моралност. Психологији посвећује остала три одељка: „основица појма карактера“; „од знања ка хотењу и деловању“; „много«стручност интересовања и морална јачина карактера“. Аутор, „заиста, концизно и јасно излаже познате три идеје Хербартоваца: идеју моралне наставе, улогу представе у сазнању, осеају и вољи, интересовању, и формалном степену као основици „васпитне наставе“ (узгојне обуке).“

Друга глава (стр. 23—53) бави се у врло општим потезима, експериментом (опитом покусом) у служби оних начина схваћања што се у основици не разликују од хербартовачког појимања. Овде нам аутор укратко излаже: 1) Фехнерове приговоре Хербартовој психологији, особито са гледишта психо-