Učitelj

412 | Учитељ

Што је песник изабрао „мрког Вука да причањем о Радуну и његовој достојној љуби заврши опис битака с потурицама — то је са свим природно. Али је Његош и друкчији један извештај ставио у дужност истом Вуку, који нам је, пре тога, испричао не само једну тајну свога срца него је приказао необичну лепотицу и моменат породичног морала.

Мислим на ону, месецом обасјану ноћ, кад око огњева седе главари а коло пева на Велику Гувну, и кад, по том, дође „мртво доба ноћи: све спава, неко збори кроз сан, дигни се кнез Роган, да види ко је, кад „онамо-ал Вук Мандушић говори као на на јави“. Јунак само у сну и може без зазора испричати оно што је тада казао Мандушић. Зазор је и слушати таких исповести; стога Кнез Роган прекида радозналост Кнеза Јанка па му вели: „Не питај га аманати за такве ствари док се није што изблеја“!

А шта је све напричао Мандушић»

Описао нам је женску лепоту која му је „живо срце понијела“. То је снаха бана Милоњића. Она је лепша од виле беле — а нема ни пуних осамнаест година; она „друге у свијету нема“; Мандушићу се свет врти око главе кад је види где се смеје млада. Све се још и поднети могло — ал' једна сцена на јави не да јунаку мира ни у сну. Једном заноћи Мандушић у колиби Милоњића:

· Кад пред зору и ноћ је мјесечна Ватра гори насред сјенокоса, А она ти однекуда дође, Украј ватре сједе да се грије; Чује да свак спава у колибе, Тада она вијенац расплете. Паде коса до ниже појаса; Поче косу низ прси чешљати, А танкијем гласом нарицати Како славља са дубове гране. Тужи млада ђевера Андрију, Мила сина Милоњића Бана, Који му је ланих погинуо Од Турака у Дугу крваву;

Па се снахи не дао острићи: Жалије му снахин вјенац било Него главу свог сина Андрије. Тужи млада, за срце уједа, Очи горе живје од пламена,