Učitelj

Женскиље у „Горском Вијенцу“ 473

Чело јој је лепше од мјесеца, И ја плачем ка: мало дијете, Благо Андриј ђе је погинуо, Дивне ли га очи оплакаше, Дивна ли га уста ожалише !

Каже се да је Владика Раде најлепше лирске песме спалио пред смрт. Није хтео да га преживи „нежна лирика заљубљеног срца“... Ево, једна га је преживела: ја мислим да је ово образац љубавне лирике његове. На колико ли је сенокоса гледао ватру у ноћи месечној и крај ватре очи живље од пламена и чело лепше од месеца овај двогуби владалац који је у таквим тренутима осетио да је „мученик овога свијета “2 ! —

Не могу ових врста о женскињу у најкрепчијем спеву нашем завршити а да не застанем код трагичне судбине сасвим друкчије једне мученице.

Мислим на Ружу Касанову, о којој се у спеву само прича али чију је судбину песник у мало речи насликао тако да Ниједан читалац не може прећи равнодушно преко оног што казује Томаш Мартиновић.

· Ево шта је и како је било.

Лепа и полета пуна Ружа зло се удала. Била је злосре- |

ћна да јој муж буде Касан. Касан је „брука неваљала“. Тако рече Томаш Мартиновић пред главарима; он рече — нико не порече. Бука је у кући Касановој била као „затворена више у тамници“. Без сумње — живота жељна, жудна љубави. Али Ружа није од оних природа које ће носити свој крст, кад им је он већ у део пао. И кад не нађе друге помоћи — она прими руку коју јој пружи турски кавазбаша Лујо Алић. Треба бити правичан па веровати да се Ружа није брзо преластила. Сам Томаш вели да ће бити више но година „отка нешто међу собом главе“. Најзад дође одсудан тренутак и Ружа одбеже с Алићем коме је помогао најмлађи брат његов... Да жена, и ако је мученица у мужа, остави свога супруга и да с другим

одбегне, страшна је ствар по појмовима народним. Па ипак се

Томаш Мартиновић пред свима куне како не би ни главе обрнуо „да је бјеше Србин уграбио“. Али: кад чу с ким одбеже ту већ више „не би размицања“: са својима пође у потеру,