Učitelj

Психоаналитичка метода 453

открије и на светлост дана изнесе дискретне елементе, које свест готово сама од себе крије, и да ове у њој генетички образложи, јесте тзв, метода психоанализе скренула велику ражњу модерне психологије.

Психоанализа није чедо психологије. Она је поникла у једној другој области, додуше суседној: у области психијатрије, где је пред собом имала првенствено практично-терапеутичке сврхе. Тек много доцније, желећи да своју методу научнопсихолошки образложе, пренели су њени заступници, мало по мало, своје интересовање на чисто психолошка питања, која су стајала у вези с њиховом терапеутичком методом, чиме су на ову скренули пажњу и самих професионалних психолога. За оснивача психоанализе узима се бечки психијатар Бројер. Сама идеја међутим није његова. Подстицаја у овом правцу добио је он од француских психијатара. Већ је Лиебол, један од представника тзв. „Нансијске“ психијатријске школе показао на један не сумњив начин, да многобројне психичке аномалије, које носе колективни назив психолошких неуроза, а специјално оне, које називамо хистеријом, имају узрока у извесним јако ефектираним преставама дотичне индивидуе. Шјарко пак, његов присталица и настављач, указао је затим на очигледну сродност, између психолошких аномалија ове врсте и појава, које се јављају код личности у стању хипнозе.) На тај начин пут од Нансијске до Бечке школе био је утрвен. Бројер је данас, користећи се предњим резултатима, покушао да психичке аномалије ове врсте лечи хипнозом! Први пут опробао је он ову методу на једној пацијенткињи 1880/82. Наслућујући да се у свести болеснице крију извесни доживљаји, за које се узалуд трудио да их од ње сазна, решио се он најзад да ову хипнотишеи покуша: не би ли могао ове доживљаје изазвати у свести пацијенткиње у стању хипнозе. И заиста, у овом стању успео је он да њеној свести тако рећи натури садржаје, које ова у нормалном будном стању није никако могла репродуковати садржај. Ови били су везани за извесне веома интимне сцене из њеног живота и носили су у емоционалном погледу један _такав карактер, који је с тадањим емоционалним стањем њене свести, тј. с афективитетом, који је доцније код ње трајно

1) Упор. Chapcot, Neue Vorles. iiber die Krankh. đes Nervensystems, insb. Hystericu, deutsche., Wien 1886.