Učitelj

588 Учитељ

Сад долази опет нешто неочикавано. Пошто је у почетку говорио противу локалног патриотизма, набацио мом уџбенику сепаратизам, тражио да се да подједнако места Историји сва. три племена и прижељкивао револт противу моје књиге свих Срба ван Србије, Хрвата и Словенаца, он хоће дау школи (па ваљда и у уџбенику) поредимо Србе и Хрвате, и-да се школска деца питају: „заштд се само код српскога дела нашега народа јављале толике силне борбе за ослобођење а не и код Хрвата2 Зашто да и Хрвати немају некога Кара-Ђорђа, Ми– лоша Обреновића, Синђелића, Хајдук Вељка, попа Луку, проту "Матију, ђакона Авакума“ и т. д. Чим је, вели, туђински владар“ (а Звонимирг) почео управљати Хрватском, народ је изгубио и народно племсшво, народну цркву и свешшенство. Несрећви,

вели, народ у Хрватској, није имао никаквих ни вођа ни yuH-

теља, и у њему је временом утрнуло свако национално осећање! Притискивало га је и одређено племство и ненародно свештенство (стр. 314.). И онда износи улогу независне српске · цркве, свештенства, гуслара, сабора и т. д. цитирајући оно „за крст часни“ и т. д. Код њега, дакле, намах избија баш тај локални патриотизам, који код једног племена види све светлост и величине, а код другога ништа. Такви уџбеници и предавања воде · сепаратизму, надмудривању и прегоњењу: ко је бољи, ко више вреди2 Нека је такво васпитање далеко сд младих генерација, и нека буде доста тих вековних прегоњења.. Г. Јовановић не да да кажем: да је српски народ, правосл. вере, ипак волео више грчку државу него католичке своје суседе, и ако се ну најновије доба, поред свих незгода, видело колико су јаке сим"патије које потичу из заједнице верске. Сад је опет хрватско племство и свештенство ненародно, те се долази до апсурдног вакључка: да су и источна и западна наша племена требала "да остану с оном културом и вером коју су донела из прадомовине, кад су и Игток и Запад тако погибаони.. Изналазити узроке који су чинили, да једно веће племе, живећи под другим околностима, да више, него мање племе под нарочитим околностима, ради тога да би се показала надмоћност једног племена, не води — јединству. А још кад се порекне Историја читавог племена, и у њој не види ни Људевит Посавски, пи Сигет, ни Зрињски и Франкопан, ни Штросмајер ни толика лепа имена која се-могу наћи и у Историји Хрвата (а која је