Učitelj

412 Учитељ

проф. Петар М. Илић и наш познати дидактичар г. јева Ђ. Јовановић). Камо среће да сеД-рЛај код нас бар за десетину“ одомаћио као Хербарт, Цилер, Стој и Рајн. Оно што нам даје Д-р Лај није толико нека шарена учаурена педагошка доктрина или какав хербартијански педагошки катихизис, већ систем педагогије који нас присиљава да непрестано ботанише факта о нашем народном стању и о нашем детету, о нашој културној прошлости и садашњости, без чијег разумевања нема и не може бити правог плана за бољу будућност.

Оно што нам Д-р Лај сугерира о проучавању народне расне и племенске културне сбособности то је код нас Срба и Југославена још научније предузео наш Д-р Јован Цвијић. Наш Српски народ који је створио другу и етички бољу Илијаду, Одисеју, народ који је и делом показао своју велику отиорну снагу и храбрим и ратоборним Османлијама, Немцима и Мађарима а и неверној и заведеној браћи Бугарима зацело треба да се боље схвати при планирању начина за његове просвећивање него што је то предвидела извештачена и застарела хербартијанска педагогија коју данас осуђују и сами Немци“) (упореди: Гле deufcshe Зећш-тејогт: Еп Напабиса fiir die Reichs-schulkonferenz. Herausgegeben von Zentral institut fiir Erziechung und Unterricht in Berlin, Leipzig, Quelle & Meyer, 920, 251 -- 68; или iom onmupuHuje nemo: Die Reichs- schulkonferenz 1920, Ihre Vorgeschichte und Vorbereitung und ihre Vehandlungen. Amilicher Berricht, erstaltet von Reichsministerium des Innern, Leipzig, Guelle & Meyer, 921, 1095). |

Лајево дело о народном васпитању зацело би требало превести на наш језик. То би био ванредан антитоксин за све оне наше — иначе вредне и даровите — педагоге који су се учаурили у застарелој „научној педагогици“ која тежи да нашу вародну и школску просвету петрификује, механизује и аутоматизује. Не иде се за тим да се Лаја слепо држимо већ да

#) Ове рефлексије поштованега Г. Д-р Радосављевића о хербартијанској педагогици, коју данас „Немци осуђују (!) претеране су, и не _ доприносе ништа повећању похвала приказаног Лајевог Народног васпитања и Лајевих дела у опште, јер хербартијанска или научна педагодика не искључује рад на експерименталном испитивању детињства и подешавању метода психолошко-педагошких која ће с обзиром на средину, прилике наслеђа и свг фактори једне животне заједнице утижати на стварање што савршенијег бића и оспособљења његовог за живот у дотичној средини. Уредн.