Učitelj

Почеци језика и мишљења код примитивног. човека 445

пошто она предмет не наговештава непосредним давањем његове слике, већ неким споредним ознакама,“"као што је на пр, представљање човека скидањем шешира, Све су ове ознаке чулно очигледне, из чега резултира најважније и за карактер првобитног језика најглавније својство мимичног говора: он не познаје никаквих апстрактних појмова, до само очигледне преставе. Ипак су неке од ових представа — доказ, колико људско мишљење још за рана нагиње стварању појмова узели на себе симболичко значење, којим оне у извесним смислу постају чулна изразна средства појмова, који, непосредно нису очигледне природе. Поменућемо само једно од ових обележја, значајно због тога, што се јавља независно како код европских. глувонемих, тако и код Дакота-Индијанаца. (Оно се састоји у томе, што се „истина“ изражава кретањем кажипрста од усана право у напред, „лаж“ напротив кретањем истога прста у лево и десно, прво дакле као прави а друго као криви говор: ознаке, које се, шта више, као песнички говорни облици, могу употребити и у гласовном говору. Али уопште узев ови су мимички знаци у природном, неизвештаченом мимичком говору ређи, па и они сами задржавају увек карактер очигледности.

Овој особини одговара даље још и једна друга коју налазимо код свих природних мимичких говора. Ако у њима наиме потражимо граматичких категорија нашег или других гласовних језика, нама ће овај труд остати узалудан: њих нема. Ту се не разликује ни именица, ни придев, ни глагол, исто тако ни први, четврти, трећи падеж, и т. д, већ свака представа и мимика којом се она испољава, може означавати сваку, коју само можемо замислити. граматичку категорију. Мимика хода, на пр, може представљати како радњу „ићи“, тако и „ХОД“ или „пут“; мимика ударања како гласи „тући“, тако и именује и „ударац“. И у овом дакле односу мимички говор познаје само очигледне изразе за чулно очигледне представе, Исти карактер има најзад и ред, којим говорник излаже своје представе, или, како то укратко можемо рећи, синтакса мимичког говора. Наша нам синтакса, као што је познато, омогућава, да већ према учвршћеним говорним навикама, оне речи, које с погледом на појам чине заједницу, издвојимо, или обрнуто, да оне, које директно заједници не припадају, поребамо једну за другом. Мимички говор међутим управља се