Učitelj

Dva glavna principa u nastavi 420

Zatim zainteresovanost pomaže i pamćenju u toliko što pamćenje zavisi od zainteresovanosti (Montenj). Jer što decu jako interesuje lako će upamtiti a neće nikad zaboraviti; dok međutim ono što decu ne interesuje izloženo je skorijem zaboravu. To se može dokazati psihološkim razlogom da, u koliko su predstave vezane sa osećanjima, u toliko se brže reprodukuju a teže zaboravljaju. Prema tome, i u samom interesu pamćenja, t. j. učenja potrebno jie da nastavno gradivo interesuje učenike.

I naposletku, zainteresovanost u nastavi pomaže i obrazovanju moralnog karaktera (volje), što je krajnji cilj i nastave i celokupnog vaspitanja. Jer samo tako može biti nastava „vaspitna“ ako ona pomoću interesovanja obrazuje učeničko mišljenje, iz kog će se razviti moralna volja (karakter). Potrebno je da se učenikovo mišljene obrazuje njegovom sopstvenom aktivnošću, njegovom saradnjom; a ne da mu ono bude nametnuto sugestivnim putem. Prema tome potrebno je da nastava uvek uposli učenikovu aktivmost; da ne ostavlja duhu ni malo praznog vremena, nego mu Za sve upotrebi, bilo da da zabave čulima, bilo dubu, bilo telu; i onda neće biti dosade (J. Miodragović). A samo tako će nastavno gradivo imati vrednost za obrazovanje moralnog karaktera, ako ono pobudi interesovanje kod učenika, a interes će izazvati samoradnju, koja je glavni zadatak nastave, jer se samo pomoću nje dolazi do samostalnog mišlienja i uverenja a bez ovog s neda ni zamisliti obrazovanje moralne volje. Tako će najviše naći opravdanja zahtev velikog pedagoga Herbarta: da obrasovanje karaktera treba početi obrazovaniem mišljenja.

Sada nam se zadaje pitahje: koje će nastavno gradivo biti кадго да izazove neposredno i trajno interesovanje kod dece? Nema sumnje da će ono gradivo da probudi u detetu jako i trajno interesovanje, koje tačno odgovara dečijoj moći shvatanja ili dotičnom stupnju dečje apercepcije (Rain). — Kako ćemo doći do takvog gradiva? — Mi znamo da se u Pedagogici do takvog gradiva došio putem ispitivania onmfogenije (razvitka individue) i j/logenije (razvitka čovečanstva), čime se utvrdilo da, u njihovom razvitku postoji izvesan paralelizam koji se zove psiho - genetički paralelizam (S. Jevrić). Po tome paralelizmu deci se pruža gradivo iz daleke prošlosti, kada su početci kulture bili jednostavni, a koje potpuno odgovara aperceptlivnom stupnju vaspitanikova razvilka. | tako Зе uspelo da se nađe gradivo koje bi potpuno od-