Učitelj

Листак 593

ченица: „Одавно те, Књаже, овај крај изгледа –—— изгледаше и старо и младо — да га, Књаже, очински посјетиш... Ево, данас испуни се „жеља —) кад те, Књаже, у овоме крају —.

Књежевине твоје угледасмо — и пунпјем срцем поздрависмо. Из даљине нама добро допко — добро дош'о и здраво нам дош'о — и рецељан [|] опет нама дош'о...“ Истакнуте речи упућују на једну. оригиналну помисао. Тринаест година пре тога на престо Србије поново седе стари Кнез Милош, који је по том путовао по Србији, свуда свечано дочекиван и поздрављан. По народу су проношени тада на листићима штампани поздрави у стиху и у прози, и ја данас држим да је један такав поздрав старом Милошу мој учитељ прерадио у поздрав младом Милану, пропустивши, међу тим, да све до краја доведе у сагласност с новом личношћу, па чак употребивши и дијалекат и неке речи што је, све, у нашем Поморављу било апсолутно незнано али, можда баш зато, и ганимљиво. А шта тек да речем при помисли: није ли скромни наш господин Јова био тај декламатор који је, у главном онако негде, далеко од наших Жабара, као дечак лично поздравио старог Милоша, наравно по нечијем саставу који је он на изуст био научио! У сваком случају — умео се наћи... И тако ће изићи да ја у приказу свога учитеља ван школе износим и страницу из друштвеног развитка оне Србије која је претходила сјајној државној снази садашњице.

Али ће се, можда наћи да је симпатични мој учитељ био најприбранији у друкчијем једном момонту, који, нек ми се ве замери, морали детаљније испричати. Школски се надзорник задуго још, у обичном говору, звао директор, и ако је звање директора основне наставе већ било укинуто. Пред крај свога учења другог разреда више пута чух како моји родитељи говоре о могућности да у нашу школу као директор дође или (за мене неки) Милићевић или (такођер за мене веки) Пецић. Чух и то како ће „за нашег Јову“ бити добро ако му деђе благи Милићевић а „богме зло“ наиђе ди осорни Пецић. Што сам сазнао, друговима сам казао. Уђе забринутост у децу. Сви мољасмо Бога да пошаље Милићевића. Господин Јова трља руке, смеши се и вели: „Па... из ове коже никуд,“ Као што је познато, разделивши Србију на своје ичтересне сфере, ондашњи су секретари Министарства Про-