Učitelj

386 Учитељ

кад дознати где и шта чита. Све је то могуће, али је апсолутно немогуће натерати интелигентнију децу да духовно суделују у читању слабијих читача и обратно. Уједначити читалачку снагу деце идеал је учитеља, али кад се он негде и постигне, то бива после огромног напора и мучења деце и самога себе.

Отуда на часу читања може код учитеља бити одличан мир па чак и пажња дечја. На жалост то је само по изгледу. Мира има, али пажње нема. Ступањ пажње је увек нижи од ступња мира који влада у школи тога момента. То се да видети још одмах тога момента. По чему» Чим слабији читачи осете да не могу да прате бржега читача, они подлегну расејаности. То исто бива, само из супротних разлога, и код добрих читача кад читају слабији. Они одмах осете досаду од бремзовања самих себе, да би могли да знају, где слабији читач чита. Горе расејаност, овде досада. И једна и друга воде непажњи, која постепено изазива равнодушност према читању.

Али и поврх ових очигледних недостатак гласнога читања оно је и код мене, као и код свих учитеља остало, као главни и готово једини начин читања. Читање у себи остало је код мене као нешто тренутно нужно, па сам га као такво и вежбао. Предузимао сам га у моментима кад сам хтео да видим успех читача обично на крају школске године, дајући деци у руке књигу, њима потпуно непознату. Увиђао сам тада да читање у себи има добрих страна. Некад сам се загрејао да по нешто запишем, што ми се учинило од вредности, запазивши га у кратковремеој пракси читања у себи. Ну притиснут школским нуждама, које нису мале а сталне су, ја сам на те ситне белешке и заборављао. Тако сам и ја каои сви остали учитељи скидао ово питање с дневног реда. И, · требало је да прође више од две деценије, па да наиђем на потврду оправданости своје вере у вредност читања у себи, не само код старијег у животу, него и код деце у школи и то не само у теорији него и на пракси.

* ~ * Пе

Прва књига, коју сам имао у руци, и која је третирала

то питање била је књига П. П. Блонскога: Педалогија у ма-