Učitelj

Меполљлика | 387

совој школи. На 51. страни те књиге каже се: „При гласном читању дете ради један излишан рад (произвођење гласа, слушање); према томе је јасно, да је гласно читање теже од читања у себи: није то без разлога кад 95% читача чита ћутећи. Значи, приморавајући дете да гласно чита, ми му дајемо тежи посао. Према томе савршено је неправилно, кад се заостало дете приморава да гласно чита: то значи, најсла-

"бијем раднику давати најтежи посао. Једна радница на томе

пољу регистровала је дечје погрешке при гласном читању; показало се, да је половина свих погрешака чисто — звучнога карактера, и те се погрешке чине само зато што се гласно чита. Значи, гласно читање најмање удваја погрешке при читању. Гласно читање може се назвати великим проузроковачем дечјих погрешака". Прва књига, која је то питање на пракси третирала, коју сам ја у руци имао била је књига П. П. Блонскога: „Први триместр у новој школи“

По идејама изнетим у те две књиге и идејама Монтесори изнетих у књизи „Дом Детета", у Русији се ради и експериментише у овом колико важном толико и интересантном питању. Интересантан је извештај три руске учитељице

које раде на овоме питању у 1 и П разреду основне школе. У

своме извештају оне кажу ово: 1. деца су радила с интере«сом, 2. радила су све, 3. за време рада нису. сметала једна

„другима, 4. за време рада деца су спокојна, 5. деца су чи-

тала не журећи, без помагања и поправака учитеља.

Из њиховога се извештаја види још и то да је учитељ у томе послу врло активан, помажући деци при читању и тражећи од њих да му кажу прочитано. Литературу, која се даје деци за читање, мора учитељ претходно да прегледа и да нове т. ј. деци непознате речи забележи, како (би им при читању објаснио састављајући с децом реченице из тих речи. Проверавање да ли се разумео садржај прочитанога, вршило се причањем једнога ђака, ако је штиво било разнородно; ако је пак било читање једнога штива, причао је један пред групом, која је чинила допуне и измене. Проверавање се практиковало и цртањем и писменим одговором на питање које је учитељ поставио.

Свој извештај ове три учитељице завршавају овом констатацијом: 1. читање у себи организује децу, 2. читање у

5»