Učitelj

Страна књижевност 551

том. Потребно је човека изложити животу колико је дорастао захтевима, а васпитање има у томе да му помогне. Кућа, школа, радионица и т. д. постају на тај начин најближи свет за васпитаника, који поставља захтеве у којима се васпитник има држати. Човеков спонтанитет тежи да савлада захтеве. Васпитач посматра овај процес који се развија „сам од себе“ и само кад наступе поремећаји код васпитаника тада почиње методски рад. Дакле услов за свесно, методско утицање је сазнање и тумачење узрока поремећења. Зато се од васпитача захтева познавање човека и појачано осећање за његове невоље. У случају поремећаја методски поступак ће увек експериментисати. Покушаће да промени захтеве које поставља најближи живот, не би ли их васпитник спонтано желео и савладао. Та је вештина слична диагностичком и терапијском деловању лекара, прво се утврди мотив поремећаја а затим се покушава поправљање.

Овакво модерно схватање методике је резултат дугог рада од Коменског, Русоа и Песталоција. Ово схватање није више засновано биолошки, као што се може погрешно разумети основни став „од детета“, Ради се о правим захтевима живота и човечије слободе, што се мора побуђивати помоћу одраслих, а не расте само из детета. Али ово схватање није ни нехумана метода директног захтева. Полазна тачка новог методског гледишта је, да се директни захтев изостави свугде, где није погођен спонтанитет, где није образована потребна снага и где није у питању ч0векова слобода. Сви реформатори овога века траже да се недозрелом човеку помогне да спонтано дође до слободног. савладавања живота.

Живот поставља тешке, врло тешке захтеве. Тешке захтеве морају да постављају и васпитачи, јер је човеку у животу додељена тешка задаћа. Било да је у питању хришћански захтев љубави и слободе, или идеалистички захтев службе идеји, или позивитистички, жртвовање појединаца за будуће друштво — у сваком овом случају тешко је оно што се мора постићи. Али у колико су стрмији захтеви које заступамо и провађамо у васпитању, у толико је потребнији правилан методски поступак. Русо и читав низ новијих реферматора претпостављају престабилирану хармонију између захтева и спонтанитета (природе). А то није тачно. Не само природа већ и људи, преко генерације која духовно влада и води, постављају захтеве на генерације које долазе. То су захтеви конкретног света за оне, који су мање дорасли овим захтевима. Јер ко се жели одржати у животу, мора се прилагодити свету у коме живи, који има своја мерила и животне форме. Васпитач је морално дужан, да формира судар животних захтева и васпитаника који на њих реагира. То је основна ситуација сваког методиског деловања. Захтеви се не постављају у име ума, као што мисле рационалисти, нити су природни диктатори, као што мисле натуралисти и биологизам, него се постављају сами од себе, од историјског живота. Задатак је ме-