Učitelj

588 Учитељ

свако позитивно управљено васпитање чиста метафизика, ако се не уобличи у природан процес развитка саме дечје душе. Свако васпитање је дакле у последњој анализи природно васпитање.

Један даљи поглед на тачност схватања: да је васпитање природан процес самог детињства, добива се кад се разуме сми: сао негативног васпитања у Русо-а.

Није једини, а свакако ни прави смисао негативног васпитања у изоловању васпитаника, од човека и његове заједнице. И ако се обично тако рзаумева негативно васпитање (а у колико је оно такво за одбацивање је, иако се то схватање може да сведе на став Русоа према ондашњем друштву) оно хвата само споредно и небитно. Битно је: и кроз васпитање сачувати основну црту дечје природе: спонтаност. Дакле негативно васпитање значи. омогућити васпитанику да сам изживљавајући своје диспозиције њих развија. Како то изживљавање бива путем спонтане делатности, онда негативно васпитање значи захтев. да цело васпитање темељи на саморадњи.

"Тако схваћено негативно васпитање у ствари је конзеквентно спроведено и методски допуњен принцип природног васпи-, тања; методски у толико: што је истакнуто начело саморадње. Кад се још има на уму значај ручног рада у васпитању код Русоа, а нарочито његово схватање улоге васпитача (»Тош Та еп пе Реал! мете; Све чинити не чинећи ништа) онда се јасно види: колико је његово васпитање у суштини позитивно и колико оно прожима сву педагошку данашњицу.

Судбину појма негативног васпитања има и други један појам педагогике Русоа: успоравање развитка. М један. и други појам могу се схватити као реакција на ондашње схватање васпитања. Друштво је тада било готово кобно по развитак детета; зато га Русо хоће да избегне. Ондашњи васпитни систем трудио се да што више скрати детињство, да га сведе на минимум; зато је Русо хтео да успори ход детињства, да га продужи. Али као и у случају негативног васпитања, тако и у случају овог успоравања Русо је преко прелазног и споредног ухватио битно и непролазно.

Русо је гледао на детињство као на процес „сукцесивног развијања и рашћења органа и снага“. Свака етапа у том процесу има свога смисла и значења. Зато њу не ваља сматрати само као моменат споредног значаја. Тек пуно изживљавање снага и орга-