Učitelj

Русо и педагошка ланашњица 587

Особеност детета према одраслом јесте да се оно развија, да све његове снаге еволуирају, док су снаге одрасла израђене, сазреле. Васпитање се у главном одиграва док траје та развојна фаза. Зато је познавање дечје природе претходни услов сваког паметног васпитања. Русо је то истакао препоручивши васпитачу да проучава дете. У том погледу он је дао велики импулс психологији детета, која се данас развила у самосталну научну дисциплину. Но поред потстрека Русо је дао и врло важне прилоге за психологију детета. Наиме: он је развиће детета схватио као саморазвиће. Дете се развија спснтано, снагама изнутра, једним њему својственим животним еланом, А В. Штерн, одличан претставник данашње психологије детињства, гледа исто тако у спонтаности карактеристику детињства. (Види: Пје Рзусћојовле 4. #11 ћетеп Ктдезаћета.)

Своје схватање васпитања Русо је извео из свога схватања · природе самог детета. Каогод што је детињство спонтано рашћење природних снага у детету, дакле спонтан природни процес тако је и васпитање један спонтан природни процес, дакле процес својствен самој природи детета. То је смисао „природног васпитања“. ;

Ради правилног схватања појма природно васпитање које је везано у историји педагогике за Русоа, ваља подвући: да је васпитање процес и да је тај процес природан.

До Русоа у појам васпитања улазио је скуп мера, поступака којим одрасли хоће да утичу на дечју душу. Тако је васпитање обухватало оно што се уноси и натура детету, чиме се чак његова права природа треба да сузбија. Међутим Русо схвата васпитање као функцију, као збивање, као динамизам самог живота, дакле као процес саме природе детета. На тај начин из основа се мења схватање васпитања: од нечег споља унетог, оно постаје битна функција самог детињства. Како је детињство један природан процес развијања и сазревања снага, значи да се појмови природно васпитање и спонтано развиће поклапају.

И не само за доба Русо-а, него је и дан данас, него је и за увек модерно ово схватање; јер је оно тачно, пошто оно даје тачно загледање у саму суштину васпитања. Значи да је истина не само за крај 18 века: да нема васпитања које је оријентисано против саме природе детињства, него је вечита истина: да је и