Učitelj

Русо и педагошка данашњица И ИК

на једне етапе рађа услове за појаву наредне, омогућава еволуцију. Скратити коју етапу, или преуранити значи пореметити динамику развоја самог живота. А кад васпитање треба да се уобличи и полегне по тој динамици, онда оно мора допустити да се обавља цео животни циклус диспозиција, дакле изживљавање целе етапе. Дакле: није довољно поштовати само детињство, него и сваку његову етапу. Тако захтев за успоравањем управо је захтев за поштовањем природног темпа у дечјем развитку.

Али тај захтев значи и нешто још више.

Васпитање у колико је то делатност ван личности самог васпитаника у ствари значи „прибављање простора непосредном и нехотичном саморазвићу . Сам тај развитак бива у етапама и у свакој од њих долази до доминантног изражаја која нова диспозиција. Дакле „активност се јавља кад јој је време“. Васпитање треба да створи погодне услове, да створи средину на којој би могла диспозиција да се изживљава. То је проблем стварања „дидактичког материјала“ како га схвата г-ђа Монтесори.

Русо тражи непосредни додир васпитаника са стварношћу. Из тога његовог захтева, који се са пуно разлога може да сведе на данашње дидактичко начело „поновног откривања" (у колико се то односи на област стицања знања) може се закључити: да је Русо у ствари сагледао проблем интересовања. Јер диспозиције се изливају у активности, али та активност има време свога наступа. А тај наступ зависи и од тога: да ли ће васпитање пружити благоврсно оно градиво, које је дотичној снази адекватно. Ка- . ко се диспозиција најпре јавља у облику извесног расположења за активношћу, дакле у интересовању, то васпитач мора да пази на прву његову појаву. Ерјех Та пате! вребајте природу! вели Русо васпитачима. Ваља хватати интересовање, јер оно отвара нову епоху у развитку. Према томе организација градива врши се према доминантном интересовању дотичне етапе. Тако се долази до једног модерног принципа у избору и организацији градива према „центрима интересовања".

Из свега реченога види се: да се Русо са пуно права може назвати ослободилац детета. Сва се његова васпитна теорија исцрпљује у захтеву за слободним развићем свих снага дечје природе. И природно је што Русо личност као носиоца тих снага ставља као циљ васпитне делатности.

А и овај појам педагогике Русо-а имао је судбину напред изложених. Он је схваћен у смислу индивидуалистичког васпи-