Učitelj

Дете без руку 745

после за њу ће настати црни дани. Уверио сам се да браћа немају ни љубави ни сажаљења за несрећну Тодору...

Учитељ, честити човек, добра срца, говорио ми је ово гласом који дрхће, с пуно болећивости.

>

Свршен испит. Дају се награде одличним и врло добрим ученицима. Издвојих најлепшу књигу, и метнух на страну. Разделио сам остале књиге ученицима, најбољим по учењу и владању. Гледам Тодору; хтео бих да јој с лица прочитам шта. је у њеној души: да ли осећа неправду која јој се чини да она, најбоља међу одличнима, не добива награду. Сетом преливено лице Тодорино не показује ни срџбу, ни пакост; мирна, тиха, као да се ради о нечем најобичнијем. Позвах и њу:

— Теби, најбољој, дајем најбољу књигу.

Стоји преда мном, чека, јер не може да прихвати књигу. Учитељ јој рече да ће јој метнути књигу у торбицу. А она, сељанчица — не знам откуд јој то — лако, готово грациозно, поклони се, и оде у клупу.

Једва сам се уздржао да не заплачем, гледајући ово јадно дете. И међу одборницима школским видех једнога где

брише сузе. Рекоше ми да је то Тодорин теча.

ж

Још у току испита, замолио сам претседника општине да. ми дозове Тодорина оца.

Дошао је. |

Човек између четрдесет и педесет година Један од. оних који појавом својом не чине леп утисак. Здрав.

Тодора му је, вели, пето дете. Свих четворо старијих, два. мушкарца и две девојке, здрави су и снажни.

— Или је Божја казна за неке грехе старијих, или ми је Усуд на рођењу доделио ову несрећу — не знам шта је. Нити знам шта ћу с њом. Она ми је једно зло, које ме гризе. Боловала је двапут - три, и увек сам се молио Богу да је прими. Бегаљ —- што да живи! Живи на несрећу своју, на срамоту моју... Кад се родила, овако наказна, смрче ми се пред очима, и хтедох да је бацим псима. Онако усплахирен, и учинио бих то, да ме не задржаше.. Жена ми, луда као све жене, кад ја станем да проклињем час кад се заметнуло и родило овако нагрдно, она удари у плач: „Немој, вели, грехота је од Бога да тако говориш. Какво је да је — наше је. И оно има душу. И оно је Божји створ, па може јој Бог дати лепу срећу“... Јадна ми срећа и моја и њена! Него, ако знаш, господине, да има какве помоћи за овакве, молим ти се, помажи. Даћу је куд било, ономе који је хоће. Где буде, биће јој боље него да остане овде. И њој ће бити боље, и мени лакше.