Učitelj

754 У тисштее ЈБ

колико су процеси душевни; али су они смисаони доживљаји, ужљебљени су као чланови са одређеном функцијом у колико кроз ту функцију наше ја изживљује какву вредност. На тај начин предмет психологије постаје и оно што чини садржај душевних збивања.

У крилу духовнонаучне психологије има такође разних. праваца, као: детерминациона психологија, мисаона психологија, персоналистичка психологија. Детерминациона психологија види карактеристику душевног живота, нарочито актова вишег душ. живота (мишљење, воља) у функцији т. зв. „детерминативних тенденци“, које дају интенционалан карактер душевном животу. Персоналистичка психологија види у личности „целину која се спонтано одређује, а која са пуно смисла тежи циљу“ (Штерн), те је предмет психологије да изнесе значење психичког у личности. ;

Са методске стране посматрана духовнонаучна психологија већ због схватања природе свога предмета мора да се служи тумачењем. Њим се хоће не да сазна, него да разуме. „Пошто ни један доживљај не значи само оно што је, већ и указује на нешто што лежи дубље, онда нам је дужност да трагамо за овим правим смислом који дубље лежи". (Штерн).

Док је предмет духовнонаучне психологије наше ја

као носилац доживљаја вредности, природнонаучна психологија испитује „нагонски слој“ истражује несвесни психички живот (бар у колико је реч о психоанализи, која је као психолошки покрет захватила велике размере). Тако психоанализа значи супротни пол у тежњама психолошке садашњице, и та ситуација најбоље илуструје сву тежину психолошке кризе. Но и сама психоанализа није очувала јединство гледања на предмет свог испитивања. Док Фројд на последњој анализи сав психички живот своди на „либидо", дотле Адлер своди то на „вољу за влашћу“. По његовим речима „на ту вољу се прикључују смеродавне тенденције које гледају да све дане снаге и могућности развијају према једном циљу савршенства, који нејасно лебди. Сви душевни покрети, процеси, све изражајне форме, способности па и „надарености“ потичу из индивидуално извођеног тренинга, из творачке снаге појединац; који тражећи и лутајући за својим фиктивним крајним циљем тежи своме финалу. Зато имамо пуно права кад. наше учење зовемо индивидуалном психологи јом (ЕпКатиле... стр. 394). —

Међутим крај свега разлаза у гледању на објекат психолошког испитивања и поред све дубине кризе, ипак се већ данас указују перспективе васпостављања целине психологије као науке. Зато Кислинг има права да кризу психологије назове „конструктивном кризом“.