Učitelj

764 - Учитељ

ги пут, не измени се ништа у његову животу. „Ја се осећах већ у почетку својих дечачких година сасвим осамљен и душа ми беше пуна туге“ каже он. Нешто више топлине је ушло у његов живот, када га узе себи ујак, који је при једној посети у Обервазбаху увидео сву беду Фридрихову. Љубави ујаковој Фребел има да захвали мир и задовољство, које је карактеристично у Фребловом доцнијем животу, а детињство његово осамљено и тужно усадило је у његову душу љубав за дете, која га води у његову васпитном раду. — Школа му није дала оно што је очекивао. Он је тежио да у свему пронађе живот, хармонију, непротивречност, а школа му давала само делове знања без унутрашње везе, те се због тога а и зато, што су већ два брата студирала, а млађи због својих нарочитих наклоности већ био одређен за студирање, буде њему ускраћено више образовање. Две године учио је шумарство. Бавећи се шумарством осети нарочиту наклоност за природне науке, па кад се наврше те две године, изради код оца, да га пусти у Јену да студира. Средства за то даде му имање, коју наследи од мајке. Но студије не заврши, већ постаде под притиском околности шумарски чиновник (1802). Али бавећи се овим и још неким позивима он и даље ради на своме усавршавању и образовању. Год. 1805 дође у Франкфурт на Мајни гоњен том својом жељом за даљим образовањем. Ту се упознао с Грунером, учитељем у заводу, који се оснивао на Песталоцијевим принципима. По наговору Грунеровом постаде и он учитељем на истом заводу. Тај корак је био судбоносан за даљи Фребелов живот. — Баш то, што постаде учитељем у поменутом заводу нагони га, да оде у Ивердун Песталоцију. Ту остаде први пут само 14 дана, али ивердунски живот врши на њ голем утисак. Он сам каже, да га је оно, што је овде нашао, уздизало и притискивало, будило и заглушивало. Године 1809 напусти Франкфурт и одлази са своја два ученика у Ивердун. Тако постаје у исти мах и учитељем и учеником. У многоме му се живот и раду МИвердуну свиђа, одушевљава га, али увиђа и недостатке тога рада. Налазио је, да је наставни план непотпун. Њему се чини, да је рад главно средство васпитања, па је желео свестраност и продуктивност, а овде изгледало му, да се сувише истиче механизам. „Колебљивост васпитних и наставних начела“, каже, „учинише да се вратим“. Одлучи, да још једном напусти свој позив, па да пође на универзитет, како би употпунио своје знање, које му је изгледало недовољно за истинско вршење посла, који му постаде животном задаћом. Сврха му је била да нађе научни пут, како би васпитање могло да тече сходно природи људској.

Год. 1811 је на универзитету у Гетингену, доцније у Берлину (1219). Не напушта га мисао да се посвети људском васпитању уопште. Али одједном напусти Фребел Берлин те оде у