Učitelj

4

Б +

О методи 87

јер — „природа“ свих васпитача и наставника није једна. Апсолутна савршеност у оба правца учинила би психологију као науку излишном: предмет њеног испитивања би нестао, кад би сви на један исти начин схватали ствари и развијали се. Ако неко нађе да је ово очајно окретање у кругу, па скрсти руке да их не покрене ни поред свих напредних научних резултата, њему се помоћи не може. Срећа је што су они који, пратећи новине у науци, доприносе и свој део општем унапређењу, у већем броју и много значајнији. Они искоришћују све, до чега су дошли разни нови покрети, чији је крајњи смисао „савршеније“ утврђивање „природности“, да би са разумевањем, самостално и, по својој моћи, најбоље одговорили претешком а узвишеном позиву коме су се посветили.

Све досадање излагање значи само покушај да се обележи правац, у коме треба тражити средство за сналажење у разноликости и „замршености“. Тражење је тешко, можда врло тешко због пространства и дубине саме области, у којој се врши. Оно захтева пре свега много дубље образовање него што га дају наше учитељске школе, а потом стално допуњавање тога образовања сопственим радом и непрекидно и предано бављење свима резултатима које општи зеједнички рад у пространој педагошкој области изнесе на дневни ред као боље, правилније. Да тај рад није само практичан, не треба, мислим поново наглашивати. Он је и теоријски и практичан: битности душевног живота, појединачног и заједничког,

„њиховог развитка и с њом сагласан начин у потпомагању раз-

витка, једном речи Песталоцијевај, природности“ у васпитном и наставном раду не можемо се приближити без јасног теоријског схватања и на основи њега одређеног практичног поступања. Одазивање овом захтеву много је теже код нас него у земљама, где је психолошка и педагошка наука развијенија, где учитељи добијају темељније образовање у учитељским школама а после њих имају више могућности за његово проширење и удубљивање. Да просто копирамо друге земље, та-

_ кође не смемо, јер би то било противно особеностима наше

народне житотне заједнице. Једини прави пут треба тражити у озбиљном проучавању свих нових резултата, проучавању потребе наше заједнице и поступању према добивеном сазнању из проучавања у оба правца. Пут постаје несравњено лакши