Učitelj

Дечји страх у васпитању 198

мнастичких вежбица, ма колико биле привлачне за око и благотворне за дечји развитак, нису довољне да задовоље дечју потребу за кретањем, за развијањем и јачањем мишића и целога тела. Физички развитак деце мора да добије сву потребну пажњу, а у погледу умном не сме да се пренагљује и претерује. Ум се мора постепено и природно (као и тело) да развија, без икаква насиља и принуде. То ће бити могуће ако се пази на, толико пута наглашено, начело поступности: од лакшега — тежем, од простијег — сложеном, од конкретног — апстрактном, итд. Елементарна дужност наша је да развитку дечјих чула обратимо особиту пажњу. Тачно посматрање даје потпуне претставе, јасне појмове, тачне, истините судове и логичне закључке, а то је велики успех.

Али као што смо рекли особина дечја да могу дожи- | вети страх урођена је и никаквим васпитањем не може се потпуно угушити. То уосталом није ни потребно. Потребно је само пазити да се ова особина не развија, а нарочито да не пређе у неко болесно стање, као и да погрешно васпитање не буде узрок неком стеченом и неразумном — лудом страху код деце. Особина да се осети страх мора остати у дечјој

души, јер, као што смо напоменули у почетку, страх има врло

важан задатак да служи самоодржању човекову. Само мора се увек пазити да страх-плашња буде здрав, разуман и користан, који диже, јача и развија све наше снаге, гонећи нас на акције и подухвате скопчане с рескирањем. Треба дакле гајити само „активну форму страха“, како би рекао Ст. Хол, по чијем мишљењу је та врста страха чак и неопходна за прогрес човечанства. А Зјењковски вели: „ако узмемо да је страх природна реакција, коју није могуће отстранити, онда васпитање има задатак да у тој реакцији развије баш активну, творачку страну, да у колико је могуће, слаби пасивну форму и

не допушта депресију .

Учитељ 18