Učitelj

Страна књижевност 238

моро деце и стару дадиљу Алену Флоровну. Због тога се · живело скромно, али не баш у беди. Отац је осим службе имао и прилично приватне клиентеле, те је за уштеђени новац купио на селу мало имање на коме је породица проводила лето. По тадањем обичају држали су на пољском имању више слугу — било их је обично по седам —, а кад је докторка полазила пешке у варош, лакеј Федор облачио је ливреје, стављао троћошкасти шешир и гордо корачао за њом. Тако је захтевала тадања московска етикеција. Иначе породица је живела повученим животом, само четвртком бивао је на ручку дед Нећајев, отац Марије Федоровне.

У овој књизи брат Достојевскога, поред успомена, изложио је генеологију па чак и неколико слика своје породице, у којој је било трговаца, чиновника и професора.

Биографи Достојевскога радо приказују његовог оца као човека патолошког типа, лакомог и строгог, па из тога изводе и порекло талента Достојевскога. Али писац ових „Успомена“ одлучно одбија те карактеристике. Описује свог оца као добричину, који и поред своје лаке узбудљивости није био према деци претерано строг.

Синове је највише мучио латинским часовима, које им је сам држао. Беснео је од љутине кад су правили погрешке и били непажљиви. Иначе је са децом поступао човечно, није их никада телесно кажњавао нити гонио да стоје у куту. Био је добар, пажљив, често пута и весео. А имао је једну слабу страну: често је говорио како је сиромах, како му се деца морају сама пробијати кроз живот, како ће после његове смрти бити просјаци итд. Ово је више пута стварало нелагодно расположење у породици.

Мајка Достојевскога била је жена проста и побожна; живела је само за породицу. Доведена је из осиротеле трговачке куће. Свирала радо на гитру, а недељом редовно у дуету са својим братом. Свирала је из нота и из памети црквене и веселе народне песмице. С мужем се необично волела и слагала.

Достојевски се никад није жалио на своје детињство, а из успомена његове жене знамо да се радо сећао срећног доба ране младости. А доцније, у старости, при разговору са својим братом називао је родитеље „знаменитим људима", а једном приликом и писао му: „Веруј, брате, да је идеја о вечитој тежњи ка бољем човеку, ка бољој човечјој будућности, била основна идеја наших родитеља".

Ова тежња ка „бољем“ гонила је породицу да деци да што боље образовање. То је често пута премашало њихове материјалне могућности, јер су се сви мушкарци учили у најотменијем московском пансионату „Чермакову“, и то је да“ вало породици интелектуални изглед.