Učitelj

234 Учитељ

Кад би се отац у вече вратио из болнице и свукао са себе црни фрак и бели прслук, које су тада носили сви лекари, породица би приступила вечери, а потом при светлости дебеле свеће отпочињало би читање. Читало се на глас. Прво отац па онда мајка, а кад би се уморили настављала би деца. Прво су се читали Карамзинови историјски списи, затим се прелазило на Пушкинову прозу, на стихове Жуковског итд.

Федор, будући књижевник, био је енергичнији и импулсивнији од све деце. Био је „као ватра", говорили су о

њему родитељи. Отац га је много пута опомињао. „Смири

се, Феђо, иначе с тобом неће бити добро, ухватиће те и одвести!" |

У лето је одлазила породица на своје пољско имање „Даровоје". На имању је била мала кућица међу липама, а иза ње шумица, у којој се радо бавио Федор. Ту је будући књижевник приређивао са својим сродницима игре по угледу на Индијанце и Робинсона.

Деца су се лепо сналазила са сељацима, а причање у „Пишчевом дневнику“ о сусрету младићевом са мужиком Марејем није измишљено. У селу је такође живела и луда Аг-

рафена, чија је судбина доцније дала слику Смедрјакове у

„Карамазовима".

У породици је владало мишљење да куповина овога пољског имања неће донети среће, зато што се отац прили“ ком првог поласка на имање морао вратити натраг да узме

некаква заборављена документа. Већ после две године, 1833

год., запалило се село те и њихова кућа изгорела. Подигли су нову. Доктор је помагао сељацима да такође подигну нове куће. Након 4 године иза овога догађаја, 1937 г., умрла му жена од сушице, а Михајло Андрејевић напустио праксу и преселио се сасвим на село. Разговарао се гласно са женом као да је стајала пред њим и почео се опијати. За време зиме био је, како прича његов син, готово стално у несвесном стању, а на пролеће се његова жалост за женом још више повећала. У мају се почео у раздраженом стању свађати са мужицима који су радили у шуми и био је од њих ускоро

убијен. Породица није захтевала никакву истрагу, те је тако

остало на томе да је отац, тобож, умро од мртвице. | Андреј Михајловић прича да је о очевом убиству, много доцније, слушао од послуге са села. Исто тако трагично завршила је и докторева старија сестра Варвара; убили су је разбојници 1893 године. Рђаво је прошао и најмлађи од браће, Николај. Толико се изгубио да је постао прави „боСТИКЕ и

Андреј Михајловић аутор ових „Успомена“, које су тек сада објављене, умро је 1897 године у Петрограду, а пре

"тога живео је као грађевинар на руском југу.

Р. Тијанић