Učitelj

284 Учитељ

је на то увек одговарала: „Никад до века". А мајка је уз то додавала: „Све што има једна треба да подели с другом."

Деца су радо ишла у шуму и брала јагоде. Животиње у шуми нису им ништа радиле. Зечић је јео купусно лишће из њихових руку. И срна је слободно пасла траву на њиховој страни. Птице су стајале на дрвећу и певале што су знале. Никаква се несрећа није догодила деци. Ако она закасне у шуми и омркну, легну обе на маховину и спавају док не сване. Мајка је то знала и није ништа бринула.

Кад су се једном пробудиле ујутру у шуми, спазише једно лепо дете у белој сјајној хаљиници, да седи поред њиховог лежишта. Оно устаде, љубазно их погледа, али не рече ни речи и отиде у шуму. Кад оне погледаше, видоше да су биле заспале близу неке провалије. И сигурно би пале у њу, да су по мраку ишле још мало даље. Мајка им рече: „То је био анђео, који чува добру децу".

Снежана и Ружица тако су чисто држале мајчину кућицу, да је била милина погледати. Лети се Ружица бринула о кући и свакога јутра остављала је мајци поред постеље киту цвећа, у којој је била од сваког стабла по једна ружа. Зими је Снежана ложила ватру и кувала ручак. А увече, кад пада снег, мајка каже: „Иди, Снежана, метни риглу на врата!“ Затим поседају уз пећ, а мајка узме наочаре и чита из једне велике књиге, а обе девојчице слушају и преду. Пред њима на земљи лежи једно јагњешце, а иза њих на једној мотки бео голуб и забада своју главу под крила.

Једнога вечера, кад су оне тако лепо седеле, лупи неко на врата. Мајка рече: „Брзо, Ружице, отвори! Можда је неки уморан путник, па тражи преноћиште". Ружица отиде, отвори врата и помисли, нека уђе сироти човек. Али није било тако. То је био медвед , који своју црну главу гураше у врата. Ружица врисну и трже се натраг. Јагње поче да блеји, голуб залепрша крилима, Снежана се сакри под мајчину постељу. Медвед поче да говори и рече: „Небојте се! Нећу ништа да вам радим. Ја сам се пола смрзнуо и хоћу само мало да се огрејем код вас“

„Сироти медведе", рече мајка, „лези до топле пећи! Пази само да ти се не упали кожа." Затим викну: „Снежана, Ружице изиђите! Медвед неће ништа да вам ради". Тада изиђоше обе. Ускоро се примакоше и јагње и голуб и нису се бојали њега. Медвед рече: „Децо, истресите снег из моје коже!" Деца узеше метле и очистише му кожу, а он леже до пећи и мрмљаше сасвим задовољно. Убрзо су сви били поверљиви са гостом и шалили су се с њим. Чупали су му длаку. Пењали му се на леђа и ваљали се по њему. Или узму лесков прут, па га слободно ударају, а кад он замумла, они се смеју. Медвед им се много допао.

Кад је било време за спавање, мајка рече медведу: „Ти можеш да останеш уз пећ да лежиш". Чим је свануло, деца га