Učitelj

Зимске радости у пољу - 285

_ пустише напоље, и он отиде преко снега у шуму. Од тога доба медвед је целе зиме долазио сваког вечера и грејао се.

Кад дође пролеће и у пољу све озелене, рече медвед једног јутра Снежани: „Сад морам да се удаљим и не смем долазити целога лета. У шуми морам да сакријем своје благо од злих кепеца. Зими, кад се земља смрзне, кепеци морају да остану доле. Али сад, кад је земља мека, они излазе и краду. А што они одвуку у своје пећине, то је за навек изгубљено". Снежани је било жао, што медвед неће више да долази. Она се поздрави с њим и отвори му врата. Тада, кад је медвед полазио, закачи се на врата и једно се парче коже одра. Снежана виде кроз одерану кожу, како се његово злато засија. Ипак није знала шта је то. Медвед брзо отиде даље и ускоро га нестаде иза дрвећа.

После неког времена посла мајка децу у шуму, да накупе дрва. Тамо они нађоше једно велико стабло оборено на земљу. Са стабла скочи у траву нешто као неки велики скакавац. Деца нису познала шта је то било. Кад су ближе дошла, спазише једног кепеца са дугачком, белом брадом. Крај од браде био му је прикљештен у једној пукотини од дрвета. Мали је скакао као какво псетанце на лацу и није знао како да се помогне. „Шта радиш ту, мали човече» упита га Ружица. „Немој да си тако радознала", одговори кепец. „Хтео сам да нацепам дрва, да носим кући. Добро сам набио један клин, али је дрво било глатко, искочи и прикљешти ми браду. Сад сам остао ту и не могу даље." „Јаћу ти помоћи ', рече Снежана. Одмах дохвати мале ножице из торбице и пресече му крај од браде. Чим се кепец ослободи, узе своју врећу пуну злата и замумла: „Грубијански народ, одсече ми један део моје лепе браде!" Затим забаци своју врећу на леђа, отиде даље и не погледа у децу.

Неко време после тога узеше Снежана и Ружица своје канте и одоше на поток за воду. Кад се примакоше потоку виделе су нешто као неку велику жабу, да скаче по води час тамо, час овамо. Брзо дотрчаше и познадоше кепеца. „Куда ћеш ти" упита га Ружица. „Да нећеш у воду>“ „Зар не видите“ викну кепец. „Риба ће да ме одвуче доле!" Али се ипак он чврсто држао „за траву од обале, да не пропадне у воду.

Девојке дођоше на време, оставише брзо своје канте и спасоше кепеца. Тада видоше: он је пецао рибу, и ветар беше замрсио пецаљку у његову браду. Због тога мали човек није могао да се ослободи. А риба, која је била прогутала мамац, била је толико велика, да је кепец није могао извући. Ружица покуша да ослободи браду од канапа. Али није могла. Онда јој није остало ништа друго, него опет да узме ножице и пажљиво да одсече још једно парче браде. О :

Кад кепец то виде, викну: „Је ли то начин, да се ружи лице» Сад не могу да изиђем пред своје!' Затим подиже једну вре-